Nemam šta da dodam na ovaj predivan opis najlepseg mesta na svetu. Jedino to, da te noćiu Tjanboceu, dugo nisam mogao da zaspim. Sto zbog visine, sto zbog prijatnog uzbudjenja sto sam opet ovde. Vise puta sam bio u Tjanboceu ali sam spavao u druga dva lodza iz kojeih nije direktan pogled na Everest. Ovu noc nikada u zivotu neću zaboraviti. krevet mi je bio tačno ispod prozora koji je gledao na Everest i juznu stenu Locea koja je visoka 3500 metara. Iako mi je glava bila ispod prozora a ja toplo ususkan u vrecu, nije me mrzelo da se svakih par minuta okrenem i opogledam u pravcu Everesta. A bila je vedra noc sa mesecinom. planine ispred mene su bile obasjane svetloscu. Nije ni cudo sto dugo, dugo nisam mogao da zaspim.
Tjanboche je najlepse mesto na svetu. Postoje Pacificka ostrva, ostrva u drugim okeanima i morima, najlepsi zalasci Sunca na svetu, i t d. ali ne postoji mogućnost da na jednom od 3 Pola na svetu normalno legnete, spavate , gledate i ustanete osim u Tjanobceu. Severni i Juzni Pol su tamo gde jesu i gde Vi znate da Jesu, a 3.Pol je iznad Tjanbochea.
Živeli.
Zemun007
giovedì 5 luglio 2007
Jutarnji poziv na molitvu
Popodne, noć i jutro proveli smo u Tjambočeu gde je bila krajnja tačka našeg trekinga.
Vreme kad stigosmo beše prohladno. Duvao je jak vetar ne dozvoljavajući duže zadržavanje napolju. Smestismo se u jedan lodž čije sobe su okrenute ka Everestu i njegovim komšijama: Ama Dablamu, Loceu i Nupceu. Kakva privilegija: sa svog kreveta možemo da posmatramo moćni Everest i markantni Ama Dablam.
Pre mraka još jednom iziđosmo napolje da uživamo u neponovljivom okruženju. Oblaci nošeni jakim vetrom, povremeno omotavaju snežne gorostase ustupajući mesto novim i novim. Obilazeći okolinu manastira naiđosmo na spomenik ruskom alpinisti zauvek nestalom u zagrljaju Locea. U blizini sretosmo i nekoliko ruskih trekera.
U povratku napravismo samo nekoliko fotografija ostavljajući za jutro fotografisanje i uživanje u panorami. Hladnoća i vetar uteraše nas u naš lodž. Smeštamo se za jedan od stolova poređanih duž zidova omanje trpezarije. Na sredini se nalazi limena peć koju brzo založiše na radost svih prisutnih. Ovom je prethodilo davanje određene sume novca čoveku koji je zadužen za loženje vatre. Sve se plaća pa i grejanje pored vatre.
Sa prvim efektima podložene peći nastade i prijatna atmosvera. Na klupama duž zidova sede trekeri iz različitih zemalja i kultura. Svi sa obrazima preplanulim od vetra i sunca. Ljubav prema prirodi je ono što ih je okupilo na ovom mestu. Oko same peći se načičkalo nekoliko šerpasa koji ubrzo odlaze nekud.
Nakon završene večere ja i Dragana odlazimo na spavanje, dok Vlada, Joco i Dragan ostadose da se kartaju. Ja sam, poučena iskustvom od pretprošle večeri, preskakala dva tri dana sve obroke. Pila sam samo vodu. Bilo mi je prijatnije da budem gladna nego da se mučim sa želudačnim problemima.
Sa prvim znacima jutra ustajem, dok svi ostali spavaju. Volim jutro i njegove boje i mirise. Pažljivo izlazim u dvorište gde se nalazi inprovizovani toalet. Škripe daske pod mojim nogama, zacvileše i drvena vrata. Silazim niz drvene stepenice do limenog umivaonika iznad kog se nalazi česma koja se napaja vodom iz posude u koju se voda ručno doliva. Sa strane okačeno o zid visi parče ogledala.
Brzo obavih jutarnju toaletu i krenuh napolje. Na izlazu sretoh domaćina sa posudom tople vode. Nekako mu objasnih da sam već završila sa umivanjem i pranjem zuba i iziđoh napolje.
Gledam u pravcu Everesta, okrećem se oko sebe, naprežem oči... Jučerašnji gorostasi nestali skriveni u gustoj magli. Razočarano posmatram manastir koji dobi neku posebnu veličinu i izražajnost u maglovitoj sivobeloj pozadini. Živopisne boje i ukrasi visoke kapije dominiraju i unose optimizam u oko posmatrača. Hodam stazicom okruženom grupom rododendrona. Na nekoliko barica vode, poput paučine, uhvatio se tanki sloj leda. Noć je ovde donela tanki ledeni ukras. Na ovoj visini je donela samo to, a šta je tek donela na kilometar, dva više, tamo gde se nalaze ekspedicije koje se penju na vrhove od sedam i osam hiljada.
Primećujem da su i rododendroni bez cvetova. To je granica gde oni cvetavaju i opstaju. Zaustavljam se i osluškujem tišinu. Sve još uvek utonulo u san. Nema ni pasa koji su se juče ovuda muvali.
Tišina. Veličanstveni manastir Tjamboče, bela stupa sa strane, nekoliko usnulih kuća okolo, pravilno poređani šatori, sve je to uvijeno u meki beli tajanstveni magloviti veo.
Stojim, uživam u prizoru i tišini.
Odjednom se kroz prostor svečane tišine prolomi zvuk roga i bubnja. Bacih pogled ka manastiru, ka pravcu odakle zvuk dolazi. Na najgornjem nivou manastira kroz otvoren prozor stiže poziv na jutarnju molitvu.
Nezaborav... To je taj momenat.
Brzo odlazim do sobe da probudim Draganu. Sinoć smo se dogovorile da prisustvujemo jutarnjoj molitvi.
Dragana bez dvoumljenja žrtvuje slatki jutarnji san, brzo se sprema i odlazimo ka manastiru. Na samom ulazu ugledasmo uredno naslaganu obuću. Izusmo se i mi. Bojažljivo pomeram tešku platnenu zavesu. Prvi put ulazimo u takav prostor. Provirujemo. Laknu mi kad, levo na podu, ugledah Jocu. Hrabro se uputismo ka njemu. Po ugledu na ostale, sa gomile malih tepiha, uzesmo jedan i sedosmo. Na sredini prostorije, na dugačkim sećijama sa platnenim mekanim opšivcima, skrštenih nogu, sa svetim spisima ispred sebe, u nekoliko redova, sede lame obučene u svoju tamno crvenu odoru i mrmljaju budističke molitve. Povremeno prave pauze dok iz posuda ispred sebe piju čaj.
Sedimo skrštenih nogu, slušamo i posmatramo neobični prizor ispred sebe. Primetih jednog lamu koji je svoju molitvu filovao čestim zevanjima. Zasmeta mi, ali se setih da je i on čovek. Jedan posetilac sa kamerom na stalku snima ceo tok molitve. Fotografisanje i snimanje uslovljeno je dobijanjem posebne dozvole koja se plaća.
Sedim a noge mi se smrzavaju. Poželeh da se molitva što pre završi, što se i dogodi. Lame ustadoše, pokupiše svoje svete spise i iziđoše. Pre nego što iziđoh, krišom napravih jedan snimak unutrašnjosti. Nisam mogla odoleti unutrašnjem šarenilu.
Napolju i dalje magla. Bi mi žao što juče ne napravih više fotografija. Naiđoh na dvojicu majstora-slikara koji su pažljivo četkicama ukrašavali neki predmet ili deo nekog većeg predmeta. Dozvoliše mi da ih uslikam i nekako nadoknadim juče propušteno fotografisanje okoline.
Nakon završenog doručka, zbog hladnoće i magle, rešismo da se vratimo nazad bez planiranog zadržavanja.
Tog jutra Tjamboče beše mesto negostoljubivo za čoveka, mesto rezervisano samo za bogove. Pozdrav.
Radmila0604
Vreme kad stigosmo beše prohladno. Duvao je jak vetar ne dozvoljavajući duže zadržavanje napolju. Smestismo se u jedan lodž čije sobe su okrenute ka Everestu i njegovim komšijama: Ama Dablamu, Loceu i Nupceu. Kakva privilegija: sa svog kreveta možemo da posmatramo moćni Everest i markantni Ama Dablam.
Pre mraka još jednom iziđosmo napolje da uživamo u neponovljivom okruženju. Oblaci nošeni jakim vetrom, povremeno omotavaju snežne gorostase ustupajući mesto novim i novim. Obilazeći okolinu manastira naiđosmo na spomenik ruskom alpinisti zauvek nestalom u zagrljaju Locea. U blizini sretosmo i nekoliko ruskih trekera.
U povratku napravismo samo nekoliko fotografija ostavljajući za jutro fotografisanje i uživanje u panorami. Hladnoća i vetar uteraše nas u naš lodž. Smeštamo se za jedan od stolova poređanih duž zidova omanje trpezarije. Na sredini se nalazi limena peć koju brzo založiše na radost svih prisutnih. Ovom je prethodilo davanje određene sume novca čoveku koji je zadužen za loženje vatre. Sve se plaća pa i grejanje pored vatre.
Sa prvim efektima podložene peći nastade i prijatna atmosvera. Na klupama duž zidova sede trekeri iz različitih zemalja i kultura. Svi sa obrazima preplanulim od vetra i sunca. Ljubav prema prirodi je ono što ih je okupilo na ovom mestu. Oko same peći se načičkalo nekoliko šerpasa koji ubrzo odlaze nekud.
Nakon završene večere ja i Dragana odlazimo na spavanje, dok Vlada, Joco i Dragan ostadose da se kartaju. Ja sam, poučena iskustvom od pretprošle večeri, preskakala dva tri dana sve obroke. Pila sam samo vodu. Bilo mi je prijatnije da budem gladna nego da se mučim sa želudačnim problemima.
Sa prvim znacima jutra ustajem, dok svi ostali spavaju. Volim jutro i njegove boje i mirise. Pažljivo izlazim u dvorište gde se nalazi inprovizovani toalet. Škripe daske pod mojim nogama, zacvileše i drvena vrata. Silazim niz drvene stepenice do limenog umivaonika iznad kog se nalazi česma koja se napaja vodom iz posude u koju se voda ručno doliva. Sa strane okačeno o zid visi parče ogledala.
Brzo obavih jutarnju toaletu i krenuh napolje. Na izlazu sretoh domaćina sa posudom tople vode. Nekako mu objasnih da sam već završila sa umivanjem i pranjem zuba i iziđoh napolje.
Gledam u pravcu Everesta, okrećem se oko sebe, naprežem oči... Jučerašnji gorostasi nestali skriveni u gustoj magli. Razočarano posmatram manastir koji dobi neku posebnu veličinu i izražajnost u maglovitoj sivobeloj pozadini. Živopisne boje i ukrasi visoke kapije dominiraju i unose optimizam u oko posmatrača. Hodam stazicom okruženom grupom rododendrona. Na nekoliko barica vode, poput paučine, uhvatio se tanki sloj leda. Noć je ovde donela tanki ledeni ukras. Na ovoj visini je donela samo to, a šta je tek donela na kilometar, dva više, tamo gde se nalaze ekspedicije koje se penju na vrhove od sedam i osam hiljada.
Primećujem da su i rododendroni bez cvetova. To je granica gde oni cvetavaju i opstaju. Zaustavljam se i osluškujem tišinu. Sve još uvek utonulo u san. Nema ni pasa koji su se juče ovuda muvali.
Tišina. Veličanstveni manastir Tjamboče, bela stupa sa strane, nekoliko usnulih kuća okolo, pravilno poređani šatori, sve je to uvijeno u meki beli tajanstveni magloviti veo.
Stojim, uživam u prizoru i tišini.
Odjednom se kroz prostor svečane tišine prolomi zvuk roga i bubnja. Bacih pogled ka manastiru, ka pravcu odakle zvuk dolazi. Na najgornjem nivou manastira kroz otvoren prozor stiže poziv na jutarnju molitvu.
Nezaborav... To je taj momenat.
Brzo odlazim do sobe da probudim Draganu. Sinoć smo se dogovorile da prisustvujemo jutarnjoj molitvi.
Dragana bez dvoumljenja žrtvuje slatki jutarnji san, brzo se sprema i odlazimo ka manastiru. Na samom ulazu ugledasmo uredno naslaganu obuću. Izusmo se i mi. Bojažljivo pomeram tešku platnenu zavesu. Prvi put ulazimo u takav prostor. Provirujemo. Laknu mi kad, levo na podu, ugledah Jocu. Hrabro se uputismo ka njemu. Po ugledu na ostale, sa gomile malih tepiha, uzesmo jedan i sedosmo. Na sredini prostorije, na dugačkim sećijama sa platnenim mekanim opšivcima, skrštenih nogu, sa svetim spisima ispred sebe, u nekoliko redova, sede lame obučene u svoju tamno crvenu odoru i mrmljaju budističke molitve. Povremeno prave pauze dok iz posuda ispred sebe piju čaj.
Sedimo skrštenih nogu, slušamo i posmatramo neobični prizor ispred sebe. Primetih jednog lamu koji je svoju molitvu filovao čestim zevanjima. Zasmeta mi, ali se setih da je i on čovek. Jedan posetilac sa kamerom na stalku snima ceo tok molitve. Fotografisanje i snimanje uslovljeno je dobijanjem posebne dozvole koja se plaća.
Sedim a noge mi se smrzavaju. Poželeh da se molitva što pre završi, što se i dogodi. Lame ustadoše, pokupiše svoje svete spise i iziđoše. Pre nego što iziđoh, krišom napravih jedan snimak unutrašnjosti. Nisam mogla odoleti unutrašnjem šarenilu.
Napolju i dalje magla. Bi mi žao što juče ne napravih više fotografija. Naiđoh na dvojicu majstora-slikara koji su pažljivo četkicama ukrašavali neki predmet ili deo nekog većeg predmeta. Dozvoliše mi da ih uslikam i nekako nadoknadim juče propušteno fotografisanje okoline.
Nakon završenog doručka, zbog hladnoće i magle, rešismo da se vratimo nazad bez planiranog zadržavanja.
Tog jutra Tjamboče beše mesto negostoljubivo za čoveka, mesto rezervisano samo za bogove. Pozdrav.
Radmila0604
martedì 3 luglio 2007
Tjamboče, mesto gde žive bogovi i svraćaju ljudi
Eh...Tjamboče, Tjamboče...to je mesto koje nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nakon višečasovnog pešačenja po živopisnim predelima, prolaska kroz dolinu rascvetalih rododendrona, nekoliko spuštanja i penjanja izlazi se na plato na kom se nalazi manastir Tjamboče i nekoliko građevina oko njega. Da, da, to je mesto nestvarne lepote. Kao nagrada za umornog pešaka, nakon što je savladao jedan dugačak uspon, pojavljuje se nestvarna slika: smešten negde na visini od 3900 metara, okruženo himalajskim snežnim gorostasima među kojima dominira Ama Dablam, i još uvek prisutnim cvetovima rododendrona ukazuje se veličanstveni manastir čiji centralni objekat stremi ka plavetnilu iznad njega. Stiče se utisak da je ovde sve usmereno ka visinama, ka nebu. Čovek tu deluje tako sićušno kao neko ko se slučajno zatekao na prostoru namenjenom bogovima. Ama Dablam desno, Loce ispred i Nupce levo predstavljaju isturenu prethodnicu velikog gospodara - Everesta. Svi preko 8000 metara. Svi moćni, veliki, daleki. Ama Dablam, sveti vrh Šerpasa, u prevodu - slika srebrne kutijice, najlepši je među njima. Koliko samo poezije u njegovom imenu. Na momenat se setih imena nekih naših planina: Prokletije, Kukavica, Jadovnik, Mučanj...
Radmila0604
Radmila0604
venerdì 29 giugno 2007
8. maj
Imao sam veliku sreću sto sam to popodne otisao do baze. Planirani odlazak, sutradan, 8.maja se izjalovio. Vreme je bilo loše, oblacno, padao je sneg, ništa se nije videlo. A i noc sam loše proveo. Kako sam imao solidne simptome uticaja velike nadmorske visine, nisam dobro spavao. Svaki cas sam morao da izlazim iz satora da izbacim visak vode koju sam morao uvelikim kolicinama da unosim. Tokom noći se nekoliko puta čuo huk odrona kamenja na liticama iza satorskog naselja.
Znaci, 8.maj je bio oblacan i resili smo da se spustimo nize, do mesta Sakia da bi nam bilo lakse na manjoj visini. Bilo mi je zao što se nismo videli sa clanovima naše ekspedicije na Everest. Krenuli smo dole, uzput svratili do manastira Rongbuk. Prisecao sam se starih fotografija ekipe Malorija i ostalih ali delovi automobila u dvoristu i satelitske antene na zidovima su imali negativan uticaj na moje memorije.
Krenuli smo dzipovima dole, ali nigde ni traga nekog sela gde bi mogli da pronadjemo naše alpiniste. Već smo presli nekih pedesetak km kada u jednom mestu stade jedan od naših dzipova. Zaglavilo mu se staklo na suvozacevom prozoru. Ja sam iskoristio priliku i izasao iz dzipa i svratio do obliznjeg lodza. Usao sam u dnevnu prostoriju i tražio ne bih li slučajno video naše alpiniste. Nije ih bilo i poceo sam da tražim po okolnim restoranima, nigde ih nije bilo. I taman sam usao u nas kruzer i da zatvorim vrata, vidim crnu majcu na jednom visokom tipu, sa srpskim grbom na levoj strani. TO JE TO!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Iskocih iz dzipa i rekoh Srbine, gde su ostali. Nisam ga poznavao ali on me odvede na sprat lodza u koji sam prvi put usao. A gore,,,kompletna nasa ekipa. I svi iz naše ekipe dodjose gore i tu smo sa njima proveli u prijatnom caskanju nekih pola sata.
Fotografisali smo se na kraju ispred lodza za uspomenu pozelesmo im sreću pri usponu i krenusmo dalje, tamo gde je Rada već opisala.
Zemun007
Znaci, 8.maj je bio oblacan i resili smo da se spustimo nize, do mesta Sakia da bi nam bilo lakse na manjoj visini. Bilo mi je zao što se nismo videli sa clanovima naše ekspedicije na Everest. Krenuli smo dole, uzput svratili do manastira Rongbuk. Prisecao sam se starih fotografija ekipe Malorija i ostalih ali delovi automobila u dvoristu i satelitske antene na zidovima su imali negativan uticaj na moje memorije.
Krenuli smo dzipovima dole, ali nigde ni traga nekog sela gde bi mogli da pronadjemo naše alpiniste. Već smo presli nekih pedesetak km kada u jednom mestu stade jedan od naših dzipova. Zaglavilo mu se staklo na suvozacevom prozoru. Ja sam iskoristio priliku i izasao iz dzipa i svratio do obliznjeg lodza. Usao sam u dnevnu prostoriju i tražio ne bih li slučajno video naše alpiniste. Nije ih bilo i poceo sam da tražim po okolnim restoranima, nigde ih nije bilo. I taman sam usao u nas kruzer i da zatvorim vrata, vidim crnu majcu na jednom visokom tipu, sa srpskim grbom na levoj strani. TO JE TO!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Iskocih iz dzipa i rekoh Srbine, gde su ostali. Nisam ga poznavao ali on me odvede na sprat lodza u koji sam prvi put usao. A gore,,,kompletna nasa ekipa. I svi iz naše ekipe dodjose gore i tu smo sa njima proveli u prijatnom caskanju nekih pola sata.
Fotografisali smo se na kraju ispred lodza za uspomenu pozelesmo im sreću pri usponu i krenusmo dalje, tamo gde je Rada već opisala.
Zemun007
Na ulicama Sakije
Posle višečasovne vožnje po neobičnim tibetanskim predelima stigosmo do našeg odredišta - Sakije. Iz daljine mi je grad odavao utisak industrijskog naselja. Nekoliko velikih zgrada i ceo jedan kompleks niskih gradjevina ofarbanih u depresivnu tamno-sivo-modru boju delovao je beživotno. Moje misli su tu mogle da nastane samo mašine ili neke druge predmete ali nikako ljudski život.
Ulaskom u grad uvideh da se ne radi ni o kakvim industrijskim postrojenjima već je reč o velikim zdanjima u koja su smeštene državne institucije tipa pošte, policije, vojske... Veliki manastirski kompleks opojasan visokim zidovima ofarban u odbojnu sivo-modru boju dominirao je starim delom grada. Ujedno su i sve ostale kuće u tom delu imale istu takvu fasadu i protezale su se na levu stranu rečice koja je grad delila na dva dela.
Stigosmo u dvorište hotela i pre nego što iziđosmo iz džipova stvori se tu nekoliko mladih uniformisanih lica koji odnesoše naše rančeve u hotel. Za njima, sa ostatkom stvari i obaveznim flašama sa vodom u rukama, ulazimo i mi.
Stojim u velikom holu, iznenađeno posmatram oko sebe. Okrećem se. Hol velik, pod i zidovi u mermeru, ogromna ulazna vrata kombinacije staklo-metal, prekoputa velika recepcija, u ćošku stilska garnitura za sedenje, sa visoke tavanice visi veliki raskošni luster, sve se sija... Je li ovo san ili java? Da li sam i dalje na Tibetu?
Ubrzo nas odvode u jednu ogromnu hladnu sobu sa jedno petnaestak kreveta na kojima se posteljina nije menjala u skorije vreme i u kojoj nema kupatila. Nastade kolektivno razočaranje. Odlazim do zajedničkog toaleta da ispitam aktuelnu situaciju u njemu. Ne, ne, ne... slika nije za pominjanje. Utisak je bio još crnji jer se sve to nalazilo u blizini onog uglancanog mermernog hola.
Uz određenu doplatu dobismo na spratu dve sobe sa kupatilima u kojima odmah nastade opsadno stanje. Voda hladnjikava, ali ko te pita. Usreći me i pogled na WC šolju, pa normalan krevet sa čistom posteljinom i peškirima...sreća, sreća , ljudi moji beskrajna sreća...
Četiri dana boravka na Tibetu, gde stalno duva vetar i nemilosrdno unosi prašinu u svaku poru, bez mogućnosti tuširanja ili pranja, učinili su svoje. Prljavi mi, prljava odeća, rančevi, gojzerice promenile boju od naslaga prašine...
U kontaktu sa tekućom vodom preporodismo se kao i naše stvari. U kupatilu izloženo nekoliko vrsta opranih čarapa i veša, dok počasno mesto, na dve postojeće vešalice okačene o kvaku prozora, zauze moja košulja i Draganina majica. Osmotrih kakva je situacija ispod prozora, a vezano za varijantu da nam vjetar oduva stvari koje se suše, zadovoljno zakljujčah vrata sobe i u pratnji našeg vodiča krenusmo u obilazak obližnjeg manastira.
Manastir se nalazi u neposrednoj blizini hotela. U toku su radovi na njegovoj rekonstrukciju. Na samom ulazu prizor koji smo često sretali po Tibetu, situacije u kojima žene obavljaju teške fizičke poslove. Ovde su dve žene sa velikim lopatama među gomilama šljunka prosejavale pesak i prenosile ga.
Manastir je sagrađen u XII veku i trenutno u njemu živi oko 250 monaha tj. lama. Po navodima našeg vodiča izdržavaju se od dobrovoljnih priloga i rada na imanju. Pre kineske okupacije bratstvo je brojalo preko 1000 monaha. U jednom od dvorišnih objekata čuje se kroz otvorena vrata interesantno horsko pevanje. Provirih i videh mnogo mladih žena i devojaka koje su pevajući, nekim drvenim alatkama sa dugačkim drškama, kao u kolektivnom transu, udarale o zemlju tj. u nabacani pesak i tako pripremale podlogu za pod.
Molitveni deo manastira pored statua buda, brojnih obrednih predmeta, sećija za molitve, prepun je zapaljenih sveća lojanica koje isparavnjem proizvode jednu tešku atmosferu za nenaviknutog posetioca.Ulazna vrata su jedini otvor. Obiđosmo još nekoliko objekata u manastirskom krugu i na kraju prilikom izlaska iz jedne niske prostorije udarih glavom o drvenu gredu. Glava jeste bosanska, ali zaboli...
Ostatak dana provedosmo u razgledanju grada.
Naš hotel lokacijski beše veza starog i novog dela grada. U novom delu, duž širokih ulica, na kojima ne sretosmo nijedan automobil, poređane su nove kuće kao i nekoliko brižno uređenih zgrada državnih institucija.
Nailazimo na posađene sadnice drveća koje se bori sa surovom klimom. Neke odolevaju, dok su se neke već osušile. Bi mi žao. U tim prostorima ne postoji zelena boja, toliko prijatna za ljudsko oko. U nekoliko postojećih prodavnica prodaje se šareniš sačinjen od kineske robe. Nailazimo na dve pekare, a ubrzo i na treću, najbolju.
Nastavak sledi.
Pozdrav
Radmila0604
Ulaskom u grad uvideh da se ne radi ni o kakvim industrijskim postrojenjima već je reč o velikim zdanjima u koja su smeštene državne institucije tipa pošte, policije, vojske... Veliki manastirski kompleks opojasan visokim zidovima ofarban u odbojnu sivo-modru boju dominirao je starim delom grada. Ujedno su i sve ostale kuće u tom delu imale istu takvu fasadu i protezale su se na levu stranu rečice koja je grad delila na dva dela.
Stigosmo u dvorište hotela i pre nego što iziđosmo iz džipova stvori se tu nekoliko mladih uniformisanih lica koji odnesoše naše rančeve u hotel. Za njima, sa ostatkom stvari i obaveznim flašama sa vodom u rukama, ulazimo i mi.
Stojim u velikom holu, iznenađeno posmatram oko sebe. Okrećem se. Hol velik, pod i zidovi u mermeru, ogromna ulazna vrata kombinacije staklo-metal, prekoputa velika recepcija, u ćošku stilska garnitura za sedenje, sa visoke tavanice visi veliki raskošni luster, sve se sija... Je li ovo san ili java? Da li sam i dalje na Tibetu?
Ubrzo nas odvode u jednu ogromnu hladnu sobu sa jedno petnaestak kreveta na kojima se posteljina nije menjala u skorije vreme i u kojoj nema kupatila. Nastade kolektivno razočaranje. Odlazim do zajedničkog toaleta da ispitam aktuelnu situaciju u njemu. Ne, ne, ne... slika nije za pominjanje. Utisak je bio još crnji jer se sve to nalazilo u blizini onog uglancanog mermernog hola.
Uz određenu doplatu dobismo na spratu dve sobe sa kupatilima u kojima odmah nastade opsadno stanje. Voda hladnjikava, ali ko te pita. Usreći me i pogled na WC šolju, pa normalan krevet sa čistom posteljinom i peškirima...sreća, sreća , ljudi moji beskrajna sreća...
Četiri dana boravka na Tibetu, gde stalno duva vetar i nemilosrdno unosi prašinu u svaku poru, bez mogućnosti tuširanja ili pranja, učinili su svoje. Prljavi mi, prljava odeća, rančevi, gojzerice promenile boju od naslaga prašine...
U kontaktu sa tekućom vodom preporodismo se kao i naše stvari. U kupatilu izloženo nekoliko vrsta opranih čarapa i veša, dok počasno mesto, na dve postojeće vešalice okačene o kvaku prozora, zauze moja košulja i Draganina majica. Osmotrih kakva je situacija ispod prozora, a vezano za varijantu da nam vjetar oduva stvari koje se suše, zadovoljno zakljujčah vrata sobe i u pratnji našeg vodiča krenusmo u obilazak obližnjeg manastira.
Manastir se nalazi u neposrednoj blizini hotela. U toku su radovi na njegovoj rekonstrukciju. Na samom ulazu prizor koji smo često sretali po Tibetu, situacije u kojima žene obavljaju teške fizičke poslove. Ovde su dve žene sa velikim lopatama među gomilama šljunka prosejavale pesak i prenosile ga.
Manastir je sagrađen u XII veku i trenutno u njemu živi oko 250 monaha tj. lama. Po navodima našeg vodiča izdržavaju se od dobrovoljnih priloga i rada na imanju. Pre kineske okupacije bratstvo je brojalo preko 1000 monaha. U jednom od dvorišnih objekata čuje se kroz otvorena vrata interesantno horsko pevanje. Provirih i videh mnogo mladih žena i devojaka koje su pevajući, nekim drvenim alatkama sa dugačkim drškama, kao u kolektivnom transu, udarale o zemlju tj. u nabacani pesak i tako pripremale podlogu za pod.
Molitveni deo manastira pored statua buda, brojnih obrednih predmeta, sećija za molitve, prepun je zapaljenih sveća lojanica koje isparavnjem proizvode jednu tešku atmosferu za nenaviknutog posetioca.Ulazna vrata su jedini otvor. Obiđosmo još nekoliko objekata u manastirskom krugu i na kraju prilikom izlaska iz jedne niske prostorije udarih glavom o drvenu gredu. Glava jeste bosanska, ali zaboli...
Ostatak dana provedosmo u razgledanju grada.
Naš hotel lokacijski beše veza starog i novog dela grada. U novom delu, duž širokih ulica, na kojima ne sretosmo nijedan automobil, poređane su nove kuće kao i nekoliko brižno uređenih zgrada državnih institucija.
Nailazimo na posađene sadnice drveća koje se bori sa surovom klimom. Neke odolevaju, dok su se neke već osušile. Bi mi žao. U tim prostorima ne postoji zelena boja, toliko prijatna za ljudsko oko. U nekoliko postojećih prodavnica prodaje se šareniš sačinjen od kineske robe. Nailazimo na dve pekare, a ubrzo i na treću, najbolju.
Nastavak sledi.
Pozdrav
Radmila0604
Iscriviti a:
Post (Atom)