Jutarnji poziv na molitvu

Popodne, noć i jutro proveli smo u Tjambočeu gde je bila krajnja tačka našeg trekinga.
Vreme kad stigosmo beše prohladno. Duvao je jak vetar ne dozvoljavajući duže zadržavanje napolju. Smestismo se u jedan lodž čije sobe su okrenute ka Everestu i njegovim komšijama: Ama Dablamu, Loceu i Nupceu. Kakva privilegija: sa svog kreveta možemo da posmatramo moćni Everest i markantni Ama Dablam.
Pre mraka još jednom iziđosmo napolje da uživamo u neponovljivom okruženju. Oblaci nošeni jakim vetrom, povremeno omotavaju snežne gorostase ustupajući mesto novim i novim. Obilazeći okolinu manastira naiđosmo na spomenik ruskom alpinisti zauvek nestalom u zagrljaju Locea. U blizini sretosmo i nekoliko ruskih trekera.
U povratku napravismo samo nekoliko fotografija ostavljajući za jutro fotografisanje i uživanje u panorami. Hladnoća i vetar uteraše nas u naš lodž. Smeštamo se za jedan od stolova poređanih duž zidova omanje trpezarije. Na sredini se nalazi limena peć koju brzo založiše na radost svih prisutnih. Ovom je prethodilo davanje određene sume novca čoveku koji je zadužen za loženje vatre. Sve se plaća pa i grejanje pored vatre.
Sa prvim efektima podložene peći nastade i prijatna atmosvera. Na klupama duž zidova sede trekeri iz različitih zemalja i kultura. Svi sa obrazima preplanulim od vetra i sunca. Ljubav prema prirodi je ono što ih je okupilo na ovom mestu. Oko same peći se načičkalo nekoliko šerpasa koji ubrzo odlaze nekud.
Nakon završene večere ja i Dragana odlazimo na spavanje, dok Vlada, Joco i Dragan ostadose da se kartaju. Ja sam, poučena iskustvom od pretprošle večeri, preskakala dva tri dana sve obroke. Pila sam samo vodu. Bilo mi je prijatnije da budem gladna nego da se mučim sa želudačnim problemima.
Sa prvim znacima jutra ustajem, dok svi ostali spavaju. Volim jutro i njegove boje i mirise. Pažljivo izlazim u dvorište gde se nalazi inprovizovani toalet. Škripe daske pod mojim nogama, zacvileše i drvena vrata. Silazim niz drvene stepenice do limenog umivaonika iznad kog se nalazi česma koja se napaja vodom iz posude u koju se voda ručno doliva. Sa strane okačeno o zid visi parče ogledala.
Brzo obavih jutarnju toaletu i krenuh napolje. Na izlazu sretoh domaćina sa posudom tople vode. Nekako mu objasnih da sam već završila sa umivanjem i pranjem zuba i iziđoh napolje.
Gledam u pravcu Everesta, okrećem se oko sebe, naprežem oči... Jučerašnji gorostasi nestali skriveni u gustoj magli. Razočarano posmatram manastir koji dobi neku posebnu veličinu i izražajnost u maglovitoj sivobeloj pozadini. Živopisne boje i ukrasi visoke kapije dominiraju i unose optimizam u oko posmatrača. Hodam stazicom okruženom grupom rododendrona. Na nekoliko barica vode, poput paučine, uhvatio se tanki sloj leda. Noć je ovde donela tanki ledeni ukras. Na ovoj visini je donela samo to, a šta je tek donela na kilometar, dva više, tamo gde se nalaze ekspedicije koje se penju na vrhove od sedam i osam hiljada.
Primećujem da su i rododendroni bez cvetova. To je granica gde oni cvetavaju i opstaju. Zaustavljam se i osluškujem tišinu. Sve još uvek utonulo u san. Nema ni pasa koji su se juče ovuda muvali.
Tišina. Veličanstveni manastir Tjamboče, bela stupa sa strane, nekoliko usnulih kuća okolo, pravilno poređani šatori, sve je to uvijeno u meki beli tajanstveni magloviti veo.
Stojim, uživam u prizoru i tišini.
Odjednom se kroz prostor svečane tišine prolomi zvuk roga i bubnja. Bacih pogled ka manastiru, ka pravcu odakle zvuk dolazi. Na najgornjem nivou manastira kroz otvoren prozor stiže poziv na jutarnju molitvu.
Nezaborav... To je taj momenat.
Brzo odlazim do sobe da probudim Draganu. Sinoć smo se dogovorile da prisustvujemo jutarnjoj molitvi.
Dragana bez dvoumljenja žrtvuje slatki jutarnji san, brzo se sprema i odlazimo ka manastiru. Na samom ulazu ugledasmo uredno naslaganu obuću. Izusmo se i mi. Bojažljivo pomeram tešku platnenu zavesu. Prvi put ulazimo u takav prostor. Provirujemo. Laknu mi kad, levo na podu, ugledah Jocu. Hrabro se uputismo ka njemu. Po ugledu na ostale, sa gomile malih tepiha, uzesmo jedan i sedosmo. Na sredini prostorije, na dugačkim sećijama sa platnenim mekanim opšivcima, skrštenih nogu, sa svetim spisima ispred sebe, u nekoliko redova, sede lame obučene u svoju tamno crvenu odoru i mrmljaju budističke molitve. Povremeno prave pauze dok iz posuda ispred sebe piju čaj.
Sedimo skrštenih nogu, slušamo i posmatramo neobični prizor ispred sebe. Primetih jednog lamu koji je svoju molitvu filovao čestim zevanjima. Zasmeta mi, ali se setih da je i on čovek. Jedan posetilac sa kamerom na stalku snima ceo tok molitve. Fotografisanje i snimanje uslovljeno je dobijanjem posebne dozvole koja se plaća.
Sedim a noge mi se smrzavaju. Poželeh da se molitva što pre završi, što se i dogodi. Lame ustadoše, pokupiše svoje svete spise i iziđoše. Pre nego što iziđoh, krišom napravih jedan snimak unutrašnjosti. Nisam mogla odoleti unutrašnjem šarenilu.
Napolju i dalje magla. Bi mi žao što juče ne napravih više fotografija. Naiđoh na dvojicu majstora-slikara koji su pažljivo četkicama ukrašavali neki predmet ili deo nekog većeg predmeta. Dozvoliše mi da ih uslikam i nekako nadoknadim juče propušteno fotografisanje okoline.
Nakon završenog doručka, zbog hladnoće i magle, rešismo da se vratimo nazad bez planiranog zadržavanja.
Tog jutra Tjamboče beše mesto negostoljubivo za čoveka, mesto rezervisano samo za bogove. Pozdrav.

Radmila0604