Eh...Tjamboče, Tjamboče...to je mesto koje nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nakon višečasovnog pešačenja po živopisnim predelima, prolaska kroz dolinu rascvetalih rododendrona, nekoliko spuštanja i penjanja izlazi se na plato na kom se nalazi manastir Tjamboče i nekoliko građevina oko njega. Da, da, to je mesto nestvarne lepote. Kao nagrada za umornog pešaka, nakon što je savladao jedan dugačak uspon, pojavljuje se nestvarna slika: smešten negde na visini od 3900 metara, okruženo himalajskim snežnim gorostasima među kojima dominira Ama Dablam, i još uvek prisutnim cvetovima rododendrona ukazuje se veličanstveni manastir čiji centralni objekat stremi ka plavetnilu iznad njega. Stiče se utisak da je ovde sve usmereno ka visinama, ka nebu. Čovek tu deluje tako sićušno kao neko ko se slučajno zatekao na prostoru namenjenom bogovima. Ama Dablam desno, Loce ispred i Nupce levo predstavljaju isturenu prethodnicu velikog gospodara - Everesta. Svi preko 8000 metara. Svi moćni, veliki, daleki. Ama Dablam, sveti vrh Šerpasa, u prevodu - slika srebrne kutijice, najlepši je među njima. Koliko samo poezije u njegovom imenu. Na momenat se setih imena nekih naših planina: Prokletije, Kukavica, Jadovnik, Mučanj...
Radmila0604
Iscriviti a:
Commenti sul post (Atom)
Nessun commento:
Posta un commento