Nemam nista da dodam...

Nemam šta da dodam na ovaj predivan opis najlepseg mesta na svetu. Jedino to, da te noćiu Tjanboceu, dugo nisam mogao da zaspim. Sto zbog visine, sto zbog prijatnog uzbudjenja sto sam opet ovde. Vise puta sam bio u Tjanboceu ali sam spavao u druga dva lodza iz kojeih nije direktan pogled na Everest. Ovu noc nikada u zivotu neću zaboraviti. krevet mi je bio tačno ispod prozora koji je gledao na Everest i juznu stenu Locea koja je visoka 3500 metara. Iako mi je glava bila ispod prozora a ja toplo ususkan u vrecu, nije me mrzelo da se svakih par minuta okrenem i opogledam u pravcu Everesta. A bila je vedra noc sa mesecinom. planine ispred mene su bile obasjane svetloscu. Nije ni cudo sto dugo, dugo nisam mogao da zaspim.

Tjanboche je najlepse mesto na svetu. Postoje Pacificka ostrva, ostrva u drugim okeanima i morima, najlepsi zalasci Sunca na svetu, i t d. ali ne postoji mogućnost da na jednom od 3 Pola na svetu normalno legnete, spavate , gledate i ustanete osim u Tjanobceu. Severni i Juzni Pol su tamo gde jesu i gde Vi znate da Jesu, a 3.Pol je iznad Tjanbochea.
Živeli.

Zemun007

Jutarnji poziv na molitvu

Popodne, noć i jutro proveli smo u Tjambočeu gde je bila krajnja tačka našeg trekinga.
Vreme kad stigosmo beše prohladno. Duvao je jak vetar ne dozvoljavajući duže zadržavanje napolju. Smestismo se u jedan lodž čije sobe su okrenute ka Everestu i njegovim komšijama: Ama Dablamu, Loceu i Nupceu. Kakva privilegija: sa svog kreveta možemo da posmatramo moćni Everest i markantni Ama Dablam.
Pre mraka još jednom iziđosmo napolje da uživamo u neponovljivom okruženju. Oblaci nošeni jakim vetrom, povremeno omotavaju snežne gorostase ustupajući mesto novim i novim. Obilazeći okolinu manastira naiđosmo na spomenik ruskom alpinisti zauvek nestalom u zagrljaju Locea. U blizini sretosmo i nekoliko ruskih trekera.
U povratku napravismo samo nekoliko fotografija ostavljajući za jutro fotografisanje i uživanje u panorami. Hladnoća i vetar uteraše nas u naš lodž. Smeštamo se za jedan od stolova poređanih duž zidova omanje trpezarije. Na sredini se nalazi limena peć koju brzo založiše na radost svih prisutnih. Ovom je prethodilo davanje određene sume novca čoveku koji je zadužen za loženje vatre. Sve se plaća pa i grejanje pored vatre.
Sa prvim efektima podložene peći nastade i prijatna atmosvera. Na klupama duž zidova sede trekeri iz različitih zemalja i kultura. Svi sa obrazima preplanulim od vetra i sunca. Ljubav prema prirodi je ono što ih je okupilo na ovom mestu. Oko same peći se načičkalo nekoliko šerpasa koji ubrzo odlaze nekud.
Nakon završene večere ja i Dragana odlazimo na spavanje, dok Vlada, Joco i Dragan ostadose da se kartaju. Ja sam, poučena iskustvom od pretprošle večeri, preskakala dva tri dana sve obroke. Pila sam samo vodu. Bilo mi je prijatnije da budem gladna nego da se mučim sa želudačnim problemima.
Sa prvim znacima jutra ustajem, dok svi ostali spavaju. Volim jutro i njegove boje i mirise. Pažljivo izlazim u dvorište gde se nalazi inprovizovani toalet. Škripe daske pod mojim nogama, zacvileše i drvena vrata. Silazim niz drvene stepenice do limenog umivaonika iznad kog se nalazi česma koja se napaja vodom iz posude u koju se voda ručno doliva. Sa strane okačeno o zid visi parče ogledala.
Brzo obavih jutarnju toaletu i krenuh napolje. Na izlazu sretoh domaćina sa posudom tople vode. Nekako mu objasnih da sam već završila sa umivanjem i pranjem zuba i iziđoh napolje.
Gledam u pravcu Everesta, okrećem se oko sebe, naprežem oči... Jučerašnji gorostasi nestali skriveni u gustoj magli. Razočarano posmatram manastir koji dobi neku posebnu veličinu i izražajnost u maglovitoj sivobeloj pozadini. Živopisne boje i ukrasi visoke kapije dominiraju i unose optimizam u oko posmatrača. Hodam stazicom okruženom grupom rododendrona. Na nekoliko barica vode, poput paučine, uhvatio se tanki sloj leda. Noć je ovde donela tanki ledeni ukras. Na ovoj visini je donela samo to, a šta je tek donela na kilometar, dva više, tamo gde se nalaze ekspedicije koje se penju na vrhove od sedam i osam hiljada.
Primećujem da su i rododendroni bez cvetova. To je granica gde oni cvetavaju i opstaju. Zaustavljam se i osluškujem tišinu. Sve još uvek utonulo u san. Nema ni pasa koji su se juče ovuda muvali.
Tišina. Veličanstveni manastir Tjamboče, bela stupa sa strane, nekoliko usnulih kuća okolo, pravilno poređani šatori, sve je to uvijeno u meki beli tajanstveni magloviti veo.
Stojim, uživam u prizoru i tišini.
Odjednom se kroz prostor svečane tišine prolomi zvuk roga i bubnja. Bacih pogled ka manastiru, ka pravcu odakle zvuk dolazi. Na najgornjem nivou manastira kroz otvoren prozor stiže poziv na jutarnju molitvu.
Nezaborav... To je taj momenat.
Brzo odlazim do sobe da probudim Draganu. Sinoć smo se dogovorile da prisustvujemo jutarnjoj molitvi.
Dragana bez dvoumljenja žrtvuje slatki jutarnji san, brzo se sprema i odlazimo ka manastiru. Na samom ulazu ugledasmo uredno naslaganu obuću. Izusmo se i mi. Bojažljivo pomeram tešku platnenu zavesu. Prvi put ulazimo u takav prostor. Provirujemo. Laknu mi kad, levo na podu, ugledah Jocu. Hrabro se uputismo ka njemu. Po ugledu na ostale, sa gomile malih tepiha, uzesmo jedan i sedosmo. Na sredini prostorije, na dugačkim sećijama sa platnenim mekanim opšivcima, skrštenih nogu, sa svetim spisima ispred sebe, u nekoliko redova, sede lame obučene u svoju tamno crvenu odoru i mrmljaju budističke molitve. Povremeno prave pauze dok iz posuda ispred sebe piju čaj.
Sedimo skrštenih nogu, slušamo i posmatramo neobični prizor ispred sebe. Primetih jednog lamu koji je svoju molitvu filovao čestim zevanjima. Zasmeta mi, ali se setih da je i on čovek. Jedan posetilac sa kamerom na stalku snima ceo tok molitve. Fotografisanje i snimanje uslovljeno je dobijanjem posebne dozvole koja se plaća.
Sedim a noge mi se smrzavaju. Poželeh da se molitva što pre završi, što se i dogodi. Lame ustadoše, pokupiše svoje svete spise i iziđoše. Pre nego što iziđoh, krišom napravih jedan snimak unutrašnjosti. Nisam mogla odoleti unutrašnjem šarenilu.
Napolju i dalje magla. Bi mi žao što juče ne napravih više fotografija. Naiđoh na dvojicu majstora-slikara koji su pažljivo četkicama ukrašavali neki predmet ili deo nekog većeg predmeta. Dozvoliše mi da ih uslikam i nekako nadoknadim juče propušteno fotografisanje okoline.
Nakon završenog doručka, zbog hladnoće i magle, rešismo da se vratimo nazad bez planiranog zadržavanja.
Tog jutra Tjamboče beše mesto negostoljubivo za čoveka, mesto rezervisano samo za bogove. Pozdrav.

Radmila0604

Tjamboče, mesto gde žive bogovi i svraćaju ljudi

Eh...Tjamboče, Tjamboče...to je mesto koje nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nakon višečasovnog pešačenja po živopisnim predelima, prolaska kroz dolinu rascvetalih rododendrona, nekoliko spuštanja i penjanja izlazi se na plato na kom se nalazi manastir Tjamboče i nekoliko građevina oko njega. Da, da, to je mesto nestvarne lepote. Kao nagrada za umornog pešaka, nakon što je savladao jedan dugačak uspon, pojavljuje se nestvarna slika: smešten negde na visini od 3900 metara, okruženo himalajskim snežnim gorostasima među kojima dominira Ama Dablam, i još uvek prisutnim cvetovima rododendrona ukazuje se veličanstveni manastir čiji centralni objekat stremi ka plavetnilu iznad njega. Stiče se utisak da je ovde sve usmereno ka visinama, ka nebu. Čovek tu deluje tako sićušno kao neko ko se slučajno zatekao na prostoru namenjenom bogovima. Ama Dablam desno, Loce ispred i Nupce levo predstavljaju isturenu prethodnicu velikog gospodara - Everesta. Svi preko 8000 metara. Svi moćni, veliki, daleki. Ama Dablam, sveti vrh Šerpasa, u prevodu - slika srebrne kutijice, najlepši je među njima. Koliko samo poezije u njegovom imenu. Na momenat se setih imena nekih naših planina: Prokletije, Kukavica, Jadovnik, Mučanj...

Radmila0604

Fotografije Sakije by Dragana

8. maj

Imao sam veliku sreću sto sam to popodne otisao do baze. Planirani odlazak, sutradan, 8.maja se izjalovio. Vreme je bilo loše, oblacno, padao je sneg, ništa se nije videlo. A i noc sam loše proveo. Kako sam imao solidne simptome uticaja velike nadmorske visine, nisam dobro spavao. Svaki cas sam morao da izlazim iz satora da izbacim visak vode koju sam morao uvelikim kolicinama da unosim. Tokom noći se nekoliko puta čuo huk odrona kamenja na liticama iza satorskog naselja.
Znaci, 8.maj je bio oblacan i resili smo da se spustimo nize, do mesta Sakia da bi nam bilo lakse na manjoj visini. Bilo mi je zao što se nismo videli sa clanovima naše ekspedicije na Everest. Krenuli smo dole, uzput svratili do manastira Rongbuk. Prisecao sam se starih fotografija ekipe Malorija i ostalih ali delovi automobila u dvoristu i satelitske antene na zidovima su imali negativan uticaj na moje memorije.
Krenuli smo dzipovima dole, ali nigde ni traga nekog sela gde bi mogli da pronadjemo naše alpiniste. Već smo presli nekih pedesetak km kada u jednom mestu stade jedan od naših dzipova. Zaglavilo mu se staklo na suvozacevom prozoru. Ja sam iskoristio priliku i izasao iz dzipa i svratio do obliznjeg lodza. Usao sam u dnevnu prostoriju i tražio ne bih li slučajno video naše alpiniste. Nije ih bilo i poceo sam da tražim po okolnim restoranima, nigde ih nije bilo. I taman sam usao u nas kruzer i da zatvorim vrata, vidim crnu majcu na jednom visokom tipu, sa srpskim grbom na levoj strani. TO JE TO!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Iskocih iz dzipa i rekoh Srbine, gde su ostali. Nisam ga poznavao ali on me odvede na sprat lodza u koji sam prvi put usao. A gore,,,kompletna nasa ekipa. I svi iz naše ekipe dodjose gore i tu smo sa njima proveli u prijatnom caskanju nekih pola sata.
Fotografisali smo se na kraju ispred lodza za uspomenu pozelesmo im sreću pri usponu i krenusmo dalje, tamo gde je Rada već opisala.

Zemun007

Na ulicama Sakije

Posle višečasovne vožnje po neobičnim tibetanskim predelima stigosmo do našeg odredišta - Sakije. Iz daljine mi je grad odavao utisak industrijskog naselja. Nekoliko velikih zgrada i ceo jedan kompleks niskih gradjevina ofarbanih u depresivnu tamno-sivo-modru boju delovao je beživotno. Moje misli su tu mogle da nastane samo mašine ili neke druge predmete ali nikako ljudski život.
Ulaskom u grad uvideh da se ne radi ni o kakvim industrijskim postrojenjima već je reč o velikim zdanjima u koja su smeštene državne institucije tipa pošte, policije, vojske... Veliki manastirski kompleks opojasan visokim zidovima ofarban u odbojnu sivo-modru boju dominirao je starim delom grada. Ujedno su i sve ostale kuće u tom delu imale istu takvu fasadu i protezale su se na levu stranu rečice koja je grad delila na dva dela.
Stigosmo u dvorište hotela i pre nego što iziđosmo iz džipova stvori se tu nekoliko mladih uniformisanih lica koji odnesoše naše rančeve u hotel. Za njima, sa ostatkom stvari i obaveznim flašama sa vodom u rukama, ulazimo i mi.
Stojim u velikom holu, iznenađeno posmatram oko sebe. Okrećem se. Hol velik, pod i zidovi u mermeru, ogromna ulazna vrata kombinacije staklo-metal, prekoputa velika recepcija, u ćošku stilska garnitura za sedenje, sa visoke tavanice visi veliki raskošni luster, sve se sija... Je li ovo san ili java? Da li sam i dalje na Tibetu?
Ubrzo nas odvode u jednu ogromnu hladnu sobu sa jedno petnaestak kreveta na kojima se posteljina nije menjala u skorije vreme i u kojoj nema kupatila. Nastade kolektivno razočaranje. Odlazim do zajedničkog toaleta da ispitam aktuelnu situaciju u njemu. Ne, ne, ne... slika nije za pominjanje. Utisak je bio još crnji jer se sve to nalazilo u blizini onog uglancanog mermernog hola.
Uz određenu doplatu dobismo na spratu dve sobe sa kupatilima u kojima odmah nastade opsadno stanje. Voda hladnjikava, ali ko te pita. Usreći me i pogled na WC šolju, pa normalan krevet sa čistom posteljinom i peškirima...sreća, sreća , ljudi moji beskrajna sreća...
Četiri dana boravka na Tibetu, gde stalno duva vetar i nemilosrdno unosi prašinu u svaku poru, bez mogućnosti tuširanja ili pranja, učinili su svoje. Prljavi mi, prljava odeća, rančevi, gojzerice promenile boju od naslaga prašine...
U kontaktu sa tekućom vodom preporodismo se kao i naše stvari. U kupatilu izloženo nekoliko vrsta opranih čarapa i veša, dok počasno mesto, na dve postojeće vešalice okačene o kvaku prozora, zauze moja košulja i Draganina majica. Osmotrih kakva je situacija ispod prozora, a vezano za varijantu da nam vjetar oduva stvari koje se suše, zadovoljno zakljujčah vrata sobe i u pratnji našeg vodiča krenusmo u obilazak obližnjeg manastira.
Manastir se nalazi u neposrednoj blizini hotela. U toku su radovi na njegovoj rekonstrukciju. Na samom ulazu prizor koji smo često sretali po Tibetu, situacije u kojima žene obavljaju teške fizičke poslove. Ovde su dve žene sa velikim lopatama među gomilama šljunka prosejavale pesak i prenosile ga.
Manastir je sagrađen u XII veku i trenutno u njemu živi oko 250 monaha tj. lama. Po navodima našeg vodiča izdržavaju se od dobrovoljnih priloga i rada na imanju. Pre kineske okupacije bratstvo je brojalo preko 1000 monaha. U jednom od dvorišnih objekata čuje se kroz otvorena vrata interesantno horsko pevanje. Provirih i videh mnogo mladih žena i devojaka koje su pevajući, nekim drvenim alatkama sa dugačkim drškama, kao u kolektivnom transu, udarale o zemlju tj. u nabacani pesak i tako pripremale podlogu za pod.
Molitveni deo manastira pored statua buda, brojnih obrednih predmeta, sećija za molitve, prepun je zapaljenih sveća lojanica koje isparavnjem proizvode jednu tešku atmosferu za nenaviknutog posetioca.Ulazna vrata su jedini otvor. Obiđosmo još nekoliko objekata u manastirskom krugu i na kraju prilikom izlaska iz jedne niske prostorije udarih glavom o drvenu gredu. Glava jeste bosanska, ali zaboli...
Ostatak dana provedosmo u razgledanju grada.
Naš hotel lokacijski beše veza starog i novog dela grada. U novom delu, duž širokih ulica, na kojima ne sretosmo nijedan automobil, poređane su nove kuće kao i nekoliko brižno uređenih zgrada državnih institucija.
Nailazimo na posađene sadnice drveća koje se bori sa surovom klimom. Neke odolevaju, dok su se neke već osušile. Bi mi žao. U tim prostorima ne postoji zelena boja, toliko prijatna za ljudsko oko. U nekoliko postojećih prodavnica prodaje se šareniš sačinjen od kineske robe. Nailazimo na dve pekare, a ubrzo i na treću, najbolju.
Nastavak sledi.
Pozdrav

Radmila0604

Lhasa by Dragana

Groma čuti nećeš

U namče Bazaru se moglo kupiti sve i svašta, i što je najinteresantnije, da je, zbog nepostojanja puteva, sve moralo da se donese na leđima Šerpasa ili natovareno na goveda kojih smo iznenađujuće malo sreli. Izgleda da je čovek jednostavniji za održavanje u tim, moglo bi se reći, surovim uslovima. Šetali smo uskim kamenitim uličicama razgledali i ponešto kupovali. Meni se dopao jedan topao ogrtač od jakove vune sa diskretnim šarama i dominacijom bordo boje. Uz Draganinu pomoć kupih ga i ogrnuh. Dragana gleda i zadovoljno prokomentarisa: -Bogami, Radmila kad ga ogrneš groma čuti nećeš. Nasmejah se slatko ovoj staroj crnogorskoj odrednici za nešto toplo, dobro, zaštitničko... Mnogo mi se dopade ova izreka. Zamislih reklama za luksuznu firmiranu odeću na kojoj bi velikim zlatnim slovima pisalo: lepo, udobno, toplo, moderno, grom se u ovom ne čuje. Setih se da sam prethodnog dana kupila debelu ručno štrikanu šarenu kapu za moju sestričinu, da je štiti od hladne kanadske zime, i zadovoljno pomislih da ni ona kad je stavi na glavu groma čuti neće.

Radmila0604

Duh Namče Bazara (Dva divna osmeha podno Himalaja:)

Namče Bazar, prestonica Šerpasa, nalazi se na oko 3500 m nadmorske visine, u obliku polukružnog amfiteatra utisnut u himalajske padine. Uske, kamenom popločane uličice prepune života. Pored domaćeg stanovništva puno je trekera, planinara i alpinista. Čuju se razni jezici. Stranci preplanuli od sunca znatiželjno se zaustavljaju ispred brojnih malih prodavnica suvenira čiji je izložbeni prostor stigao i na ulicu pomoću inprovizovanih tezgi. Svi su nekako opušteni, vedri, niko nigde ne žuri... Iz okolnih ulica povremeno se čuje zvuk klesanja kamena - gradi se i proširuje naselje. Kokoši kljucaju tvrdu zemlju, musava deca skakuću i znatiželjno posmatraju strance, obućarska radnja otvorena - žena majstor ispred sa neobičnim alatom popravlja obuću, druga nekud tera kravu, dve pored stupe okreću molitvene mlinove, nekoliko njih pere veš na reci-potoku, ispred jedne kuće neobičan starac dobro ubundan sedi i na suncu greje svoje stare kosti... Među lokalnim stanovništvom primećujem poneki drugačiji lik sa širokim jagodica, vetrom i suncem obojenog bakarno-crnog tena, tirkizne mindjuše u ušima, iste boje vuna upletena u debele crne pletenice uvijene oko glave, oštrog pogleda i, u odnosu na blage i pitome Šerpase, strogog izraza lica. Kasnije saznadoh da su to Tibetanci. Na predlog našeg Šerpasa smestili smo se u jedan veliki lodž sa velikom trpezarijim i stolovima razmeštenim duž zidova sa velikim prozorima kroz koje se video veći deo naselja, dominantna stupa ispod koje se nakon tridesetak metara zasada teren naglo obrušavao da bi se opet gorostasno vinuo ka nebu. U daljini vrhovi pokriveni snegom.

Divno mesto, nema šta.

Radmila0604

Prica o zivotnim vrednostima - o bogatima i siromasnima

Ceo naš boravak u Nepalu i na Tibetu bio je jedan izuzetno lijep i prijatan doživljaj u kom je treking po Himalajima, za mene kao velikog ljubitelja prirode i planinara, zauzeo posebno mesto. U početku mi je bilo neobično, da ne kažem neprijatno, što neko drugi nosi moj ranac. Navikla sam da moj ranac bude na mojim ledjima. Sama planinarska etika i bonton nalažu da svako nosi svoj ranac. Džentlmeni i kavaljeri se ne priznaju. Sa znanje da će vaša ledja nositi sve što stavite u svoj ranac opominje vas da pažljivo birate stvari koje stavljate u njega, pa tako umesto 5 majica pakujete 3, umesto velike paste za zube tražite što manju kao i sapun... Često mi se dogodilo da sam prilikom pakovanja hrane zaključivala da je bolje i da malo budem gladna nego da posrćem pod težinom ranca. Grebanje tj. uzimanje od drugih je takoodje neprimereno, u smislu da neki namerno neće da nose neophodne stvari jer znaju da će ih uzeti od nekog drugog. Ukratko: nosi šta i koliko ti treba i ne traži od drugog. Na tome se, između ostalog, baziraju divna planinarska druženja, gde se deli i dobro i zlo pa i poslednji sendvič, i gde egoisti i grebatori brzo budu eliminisani. Dvojica naših šerpasa su bili izuzetni: tihi, nenametljivi, gotovo nevidljivi a stalno prisutni. Uglavnom su išli iza nas i svaki put kad bih se osvrnula nazad dočekalo bi me blago lice koje istog trena počinje da krasi osmeh. Jedan od njih je govorio engleski, pa smo od njega saznali dosta o životu šerpasa, njihovim običajima i kulturi. Atmosfera na trekingu interesantna i dinamična. Trekeri pristigli iz raznih delova sveta, i na moje zadovoljstvo, među njima dosta mladih. Svi željni da bar malo osete i osmotre, božansku lepotu večnih i magično privlačnih Himalaja. Susrećemo i dosta prilično starih koje godine ne obeshrabruju. Svi se pozdravljamo sa „namasteee” i osmehom, kao sa starim prijateljima. Svi su nekako pozitivni, otvoreni, zadovoljni... Umorni, oznojeni, prašnjavi ali srećni na trekerski način. Okruženje je učinilo svoje. Retki su bili oni sa kojima smo se ćutke mimoilazili. Spuštamo se, penjemo, prelazimo preko visećih mostova koji se ljuljaju i duž čijie ograde na vetru vijori bezbroj molitvenih zastavica, prolazimo kroz naselja u kojima se odvija svakodnevni život Šerpasa, pored inprovizovanih prodavnica, pored kuća iz kojih dopire primamljivi miris sveže prženog testa (ja i Dragana obećavamo sebi da ćemo ga probati u povratku kad bude manje važno da li će nas zaboleti stomak), pravimo povremene pauze za fotografisanje ili jelo, pijemo dosta vode zbog visine i flaše sa vodom držimo na dohvat ruke, nanosimo nove slojeve kreme za sunčanje, prolazimo pored vodopada vrtoglave visine, mimoilazimo se sa brojnim šerpasima natovarenim raznoraznom robom koju je zbog nedostatka puteva moguće jedino na taj način dopremiti do udaljenih planinskih mesta. Ne prestajemo da se čudimo njihovoj snazi, njihovim ledjima i kičmi koja izdrži toliki teret, nogama koje to sve nose ponekad obuvenim u plastične papuče ili japanke i licima na kojima se ne oslikava težak život i nezadovoljstvo. Naprotiv, osmeh sa njihovog lica ne nestaje dok vas pozdravljaju. Čime li hrane svoj duh? Sigurno verom i ljubalju. Ja i Dragana u povratku naidjosmo na jednog nešto starijeg šerpasa koji je bezuspešno pokušavao da uveže svoj rasuti teret. Videvši da je to posao koji ne može sam savladati zaustavismo se da mu pomognemo. Četiri plastične kante sa kerozinom, dve kante neke biljne masnoće koja je počela da curi i još puna velika korpa drugih stvari bio je teret koji je on poneo prethodno ga ne uvezavši dobro. Pokupismo rasute kante i umašćenim rukama uvezasmo kanapom za korpu. On čučnu namesti se da ga natovarimo. Nas dve ne uspevamo da pomerimo tovar. On pokušava nekako da nam pomogne i kad ga uz njegovu pomoć teškom mukom natovarismo, pre nego što se diže a verovatno pod težinom tereta pade. Jao, jao majko moja... Ne vidimo od korpe i svih onih kanti da li je čovek živ. Verovatno ga onolika težina zgnječila. On onako mali, mršav a natovario teret bar dva puta teži od sebe, a ja i Dragana umesto da pokušamo na neki način da ga ubedimo da negde ostavi deo, mi mu još pomogosmo da nastrada. Strašno... Mene hvata panika. Dragana prisebno hvata tovar u nameri da ga skine sa čoveka, ja se priključujem, naš šerpas počinje oslanjajući se rukama o zemlju da ustaje, ispravlja se koliko to onaj grozni teret dozvoljava, okreće se prema nama, sastavlja ruke u znak zahvalnosti blago se naginjući ka nama... Neee, neee, ne savijaj se čoveče sad kad si ustao, opet ćeš pasti-prostruja mi kroz glavu. Nije pao. Pogledah u nesklad ispred sebe: ogroman teret na malom čoveku čiji pogled dopire do visine obrva jer se ne može ispraviti, a na licu osmeh pun zahvalnosti... Ni traga patnje... Odakle ta snaga? Odakle taj spokoj? Odakle taj osmeh? Shvatih istinske životne vrednosti. Dadosmo našem šerpasu bombone nemajući šta drugo, a on opet sklapa ruke i naginje se i opet u strahu pomislih da će izgubiti ravnotežu i pasti. Nastavljamo pešačenje i nakon stotinjak metara nailazimo na interesantnu sliku: ogromni, debeli treker opremljen najmodernijom trekerskom opremom i najnovijim modelom mobilnog telefona zadihano tetura u potocima znoja iz ogromnih naslaga sala, pored njega šarpas bezbrižno sa lakoćom gotovo skakućući nosi njegov veliki ranac. Prvi: velik, bogat, opremljen, nesrećan (bar naoko), verovatno došao na treking sa namerom da smrša; Drugi: mali, siromašan, bezbrižan i srećan. Shvatih ko je zaista bogat u celoj toj situaciji. Ko je gospodar a ko rob.

Radmila0604

Vlada o pitomim Serpasima

Samo da dodam o našim Serpasima.
Iako ih je bilo mnogo vise nego sto je bilo potrebno za grupu koja je izasla iz našeg aviona, niko od njih nije nikoga od nas (koji treba da im omoguće posao) vukao za rukav i bio napadan. Serpas koji će nas sledećih dana pratiti, stidljivo je na engleskom pitao da li nam trebaju usluge nosaca. Pogledao sam ga i na osnovu njegovog izgleda i ponasanja odmah zakljucio da je fin i sposoban momak i zamolio sam ga da nam obezbedi još jednog svog drugara. Na nepalskom (ili na nekom od narecja koji se tamo govore) pozvao je jednog momka, i dao mu, zna se, tezi i veci ranac. Laksi je zadrzao za sebe i tu privilegiju nije ispustao do kraja našeg zajednickog puta. Svratili smo u jedan hotel odmah uz aerodrom. Tu smo doruckovali jer nismo stigli rano ujutru to da uradimo u Kathmandu-u. Vaznije je bilo da stignemo na avion i da nas posluzi lepo vreme. U hotelu sam prepoznao Sherpani koja upravlja hotelom. Ne znam da li je i ona stvarno mene prepoznala ili je to pokazala iz ljubaznosti, ali ja sam u tom hotelu prenocio jednom pre 10 godina, sa svojim prijateljom, pok Zoranom Mileticem. Sa setom sam se setio njega...
Krenuli smo, treking je poceo a nasi Serpasi su mi rekli da samo moraju da skoce do svojih domova, tu u Lukli, da bi uzeli topliju odecu za dane koje nam slede na vecoj nadmorskoj visini. Do svojih kuca su otisli sa našim rancevima, ali, poznavajuci taj narod, nisam se ni jednog trenutka zabrinuo da će nestati i da se sa nasom opremom neće pojaviti za neko vreme pored nas. Izvini na upadici, i molim te, nastavi Radmila.

Zemun007

Pripitomljena divljina

Namasteee...
Sutradan smo prvim letom krenuli za Luklu. Promenili smo prethodnog dana avioprevoznika tako da je naš jučerašnji saputnik ostao na aerodromu brižno čuvajući svoj prtljag u vidu tri kartona jaja. Iznenadjeno smo konstatovali da se pilići još nisu izlegli i da je to, po svemu sudeći, duži proces. Putovanje ovim malim avionom beše pravi doživljaj. Prethodnog dana stjuardesa beše lijepa ali ova sadašnja bi bez dvoumljenja mogla da bude mis među stjuardesama. Majka priroda beše nesebična kad je nju stvarala. Savršenstvo u ženskom obličju. Praznik za svako oko. Isijavajući svojom lepotom posluži nas bonbonama i vatom za uši. Dvojica mladih pilota u otvorenoj pilotskoj kabini deluju samouvereno. Po Vladinoj preporuci svi smo seli na levu stranu jer se odatle bolje vide himalajski vrhovi. Dok letimo pažljivo posmatramo najpre panoramu Katmandua iz vazduha, a potom nestvarne prizore koje je priroda izvajala a čovek malo modifikovo i sebe pažljivo udenuo u njih. Surovi planinski reljef ispresecan brzim i čistim rekama. Reljef u koji su se utkale bezbrojne terase sa zelenim zasadima obradjenog zemljišta prethodno otetog marljivim radom ljudskih ruku od planinskih vrleti. Male kućice nepravilno razbacene po toj pripitomljenoj divljini. Nigde ni traga od puta, ali se svugde oseti prisustvo čoveka. Setih se naših pitomih predela na kojima već godinama, negde čak i decenijama niko ne živi, a ovde u ovom bespuću uporno pulsira ljudski život. Poražavajuće, bar za mene. Uskoro se pojavljuju snežni himalajski vrhovi. Ledeni, beli divovi promiču dok avion sigurno zalazi u planinski klanac iza koga se nalazi mali aerodrom i naše odredište. Pojavljuje se blagi strah vezan za neizvesnost sletanja na tom malom platou zvanom aerodrom Lukla. Bi mi jasno zašto smo se prethodnog dana nadomak njega morali vratiti. Manje nevreme ovde može da bude kobno za avione. Avion se nesmetano gotovo neprimetno spušta i zaustavlja. Izlazimo, osvrćemo se oko sebe. Pogled mi skrenu ka galami iza žice koja deli pistu i kratku strmu uličicu. Bezbroj natiskan ljudskih glava kao iz kaveza pokušava da skrene pažnju pridošlih trekera na sebe. Bi mi jasno da je u pitanju berza radne snage. Ponuda veća od potražnje pa se tako međusobno tiskaju pokušavajući pre konkurenata da sklope posao sadržan u nošenju stvari trekera. Tužan prizor. Prolazeći pored njih primetih koliko su loše obučeni i da je dosta njih bilo u japankama dok smo mi gazili pored njih u čvrstim, toplim gojzericam. Bio je to moj prvi kontakt sa Šerpasima, narodom čiji duh me kasnije fascinirao. Nakon kraće pauze za doručak sa dvojicom naših Šerpasa krenusmo na treking. Pozdrav do sutra.

Radmila0604

Ko ceka taj i doceka - pilice:)

Namsteee...
Brzo, brzo osmeh kako to ide uz ovaj nepalski pozdrav. Trećeg dana našeg boravka u Nepalu tj. Katmanduu krenuli smo kako je bilo i planirano na treking. Ustali smo rano i taksijem pošli ka aerodromu kako bismo u 7 sati malim avionom (15 sedišta) nakon kratke vožnje od 40 minuta stigli do Lukle, naselja na oko 2800 m. nadmorske visine, odakle se kreće na treking. Ulice skoro puste. Ni traga od one dnevne i večernje gužve. Mi prepuni utisaka od prethodna dva dana. Meni je sve to bilo strano, nepoznato, privlačno i interesantno. Želela sam sve što dublje da doživim i da fotografišem. Tokom vožnje nizale su se slike od prethodnog dana: obred javnog spaljivanja u Pašupatiju, sveta reka Bagmati u koju se baca pepeo mrtvih, miris izgorenog ljudskog mesa, interesantni neobični likovi sadua među kojima sam pogledom nesvjesno i uzaludno tražila Sekinog brata, veličanstvena stupa Bodanat, zaneseno okretanje molitvenih mlinova... Mislila sam da će ovi utisci brzo da se slegnu, ali ne. Evo još uvek to traje u meni, kao jedan proces koji sa vremenske i prostorne distance daje pravu boju vidjenim prizorima i doživljenoj atmosveri. Naš avion je kasnio. Počela je da nas hvata nervoza i neizvesnost. Svi nekud odlaze i vraćaju se samo mi i jedan Nepalac sa tri kartona jaja u krili nigde. Počele su i naše pesimičke prognoze kako će se pre izleći pilići iz pomenutih jaja nego što naš avion poleti. Nepalac tome još doprinosi svojim brižnim odnosom prema jajima, povremeno prebacuje ruke u debelim rukavima jakne preko njih kao da hoće da ih ušuška u cilju postizanja adekvatne temperature za izleganje pilića. Posmatrajući sve to počeh da sažaljevam čoveka. Šta ako se pilići zaista izlegu? Pa on će morati da kupi avionske karte i za njih. 90 karata je previše, pa i da bude deo mućkova opet je mnogo. Srećom, krenusmo pre nego što se to dogodi, ali tog dana ne stigosmo na odredište ni iz dva pokušaja. Prvi avion je stigao do linije za poletanje i odgodio let zbog loših vremenskih uslova, dok je drugi nadomak Lukle, našeg odredišta, morao da se vrati iz istih razloga. Čekanje između ova dva leta proveli smo sedeći, neko i ležeći pored aerodromske piste. Nismo želeli da se vratimo u aerodromske prostorije. Posle onih 13 sati provedenih u zatvorenom prostoru delhijskog aerodroma i jutrošnjeg čekanja bila bi to neizdrživa kazna za nas. Neispavani, gladni, nervozni sedimo dok avioni rulaju pored nas. Odjednom Dragan viče: „Rado vadi ono pečeno pile što si spakovala jutros”. Zatečeno konstatovah da nisam ponela pečeno pile, odakle bih, a i oni našeg saputnika se još nisu izlegli. Sjetih se da imam u rancu kutiju sa voćem, brzo izvadih, nadje se tu i nekih grickalica, krenu zezanje i naš interesantan doručak na neobičnom mestu - uz samu aerodromsku pistu. Nastavak sledi...

Radmila0604

Saljivi konobar:)

Namasteeee...
U restoranu našeg hotela u Katmanduu radio je jedan konobar koji je voleo da zbija šale sa gostima. Donosi vam dugo isčekivano poručeno piće i vi obradovani pratite njegovu ruku sa željom da što pre dodjete u posed svog pića i u momentu kad ste već počeli da se zahvaljujete ili napravite pokret ruke ka čaši on spretno ispred vašeg nosa odnese nekom drugom gostu .Ili namerno pobrka tanjire sa hranom. Sve je to bilo simpatično kako nama tako i drugim gostima pa čak i prirodno hladnim Englezima i Nemcima. Naši Dragan i Joca naprave plan kako da mu doskoče. Kupe super lepak, namažu dno čaše i zalepe za sto. Naravno da konobar ne vidi. Lepak odličan. Ja sa istim takvim prethodnog dana zalepila sandalu. Još uvek je nosim. Uhvatio lepak, nema šanse da se čaša odvoji od stola. Dolazi konobar-šaljivdžija da pokupi čaše, naravno sa osmehom. Hvata čašu. Ne može da je odvoji od stola. Vuče, ali ne pomaže. Nestaje osmeh sa lica. Mršti se. Ništa mu nije jasno. Pokušava ponovo. Opet ništa. Joca i Dragan počinju da se smeju. Smeju se i drugi. Na kraju je shvatio šta je u pitanju. Neko vreme se bio uozbiljio. Naši drugari su mu pravili još neke zvrčkice. U početku nije znao sa kim ima posla ali je brzo shvatio.

Radmila0604

Draganin dozivljaj Nepala i Tibeta

Namasteeee...i od mene.

Moj dozivljaj i opis Nepala, Tibeta ne bi se mnogo razlikovao od prethodnih pisanja ili bi to bile neznatne oscilacije koje nam stranost donosi da izostrimo istost u sebi.

Znam da je riječ avantura neprikladna za termin planinarenja, ili se ne smije tako sloviti kada je planina u pitanju, ali biti dio Himalaja je prvorazredna avantura...

Bogatstvo koje nosim je i moje druzenje sa nesebičnim i nadasve pozitivnim likovima: dragoj mi Radmili, Draganu, Jovici (zvanom Zagor) i ovog puta javna zahvalnost nasem vodji i organizatoru Vladanu Vukasinoviću .

Katmandu, misiticni i sa starim dijelom bajkoviti grad, sa desetinama hramova, svim hodocasnicima, prosjacima, rijekom Bagmati, divnim sarenolikim radnjama, nacickanim restoranima, ljubaznim i plemenitim ljudima ostace mjesto na koje ću se vratiti.

Za ovaj put izdvajam sliku, dozivljaj, kome smo prisustvovali drugog dana našeg boravka u najvecem hinduistickom hramu u Pasupatiju...javnoj kremaciji. Ostace to neizbrisiva slika koja je izazvala toliko razlicitih emocija u mom biću. Ostale dvije znatno vedrije...

DraganaA

Sa osmehom na licu - Namasteee:)

Namasteee... Namasteee... Namaste...
Pozdrav se izgovara sa osmehom na licu i zato, moliću lepo, jedan otpozdrav sa osmehom od onih koji čitaju.
Inače Nepalci a i Tibetanci su veliki sluhisti. Reči pa i rečenice koje smo koristili u komunikaciji među nama na srpskom jeziku, ubeđeni da ih oni nisu ni čuli, znali su spontano, tečno i pravilno akcentovane da ponove. U početku sam se pitala: gde samo naučiše srpski jezik? Pitala sam se odakle im tako istančan osećaj za zvuk, i na kraju sam to vezala za dugotrajni i stalni kontakt i spoj sa prirodom, za osluškivanje najfinijih tonova i melodija koje samo ona može da proizvede a koje nisu narušavali zvukovi bučnih motora i ostalih tehnoloških izuma. Nažalost, tehnika čak i na doskora zabitom Tibetu, remeti hiljadugodišnju prirodnu ravnotežu oduzimajući ljudima dušu pretvarajući ih u mašine programirane za trku za materijalnim dobrima i novcem. Prava je sreće što je taj proces tamo za sada prilično spor. Možda će zato imati vremena da iznadju način kako da se modernizuju a da ipak sačuvaju svoju autentičnost koja je od neprocenjive vrednosti. Bilo bi mi zaista veoma žao kad bi se otvorena, bezbrižna i nasmejana lica Nepalaca pretvorila u namrgodjene, zabrinute, užurbane zapadne face koncentrisane samo na sebe i svoje mobilne teleofone toliko da ne registruje one pored sebe. Pored divnih pejzaža, prijatne klime i ljudi, ono što mi se najviše dopalo u Nepalu je sigurnost. Sigurnost na ulici, u prevozu, na svim javnim mestima. Osećaj da ni jednog momenta niste ugroženi u smislu da vas neće odžepariti, da vas niko neće napasti ni fizički ni verbalno, da vas neće prevariti u prodavnici, menjačnici i sl. je za mene nešto što dobija najvišu ocenu prilikom izbora destinacije za putovanje. Nepal je upravo zemlja u kojoj možete da se krećete kud hoćete, koliko hoćete, u svako doba dana i noći, da budete i da se osećate sigurno. To je osnovni uslov da bi se upoznala nepoznata sredina i kultura i osetili njeni damari. Nikad neću zaboraviti stres koji sam doživela prošle godine u Najrobiju, gradu čiji beli stanovnici žive u bogatim velikim kućama sa visokim ogradama na kojima se nalaze spirale bodljikave žice pod električnim naponom, i koji imaju ograničenu slobodu kretanja. Česta su meta fizičkih nasrtaja siromašnog crnog stanovništva. Žive skriveno, ušuškani iza pomenutih ograda. Šta se dogodilo? Po povratku sa Kilimandžara dva poslednja dana proveli smo u Najrobiju. Jedan dan smo proveli u razgledanju grada i posjeti našoj ambasadi a drugi smo imali slobodan i iskoristili smo ga za šoping. Išli smo na jednu interesantnu pijacu na otvorenom gde se prodavalo sve i svašta. Po završetku kupovine nas četvoro smo zajedno krenuli ka hotelu ulicom u kojoj su sve kuće bile skrivene iza visokih ograda. U momentu sam poželela da uslikam jednu. Zaostadoh iza mojih drugara, izvadih foto aparat i pokazah čuvaru koji je stajao pored graničnog zida između dva dvorišta moju nameru da fotografišem. Na njegovo potvrdno klimanje glave škljocnem fotoaparatom i produžim ka mojim drugarima koji su prilično odmakli. Posle desetak petnaest metara čujem kako neko trči iza mene. Okrenem se i vidim crni čovek -zver sa iskolačenim crvenim očima i ogromnim vilicama juri ka meni, stiže me, zgraba za ruku i silom pokušava da vrati nazad i uvuče u dvorište čiju ogradu sam fotografisala. Bože šta me odjednom snadje. Pokušavam da se oduprem. Nemam zašto da se uhvatim pa pokušavam nogama da kočim, ali čovek-zver ima mnogo više snage. Vuče on na svoju stranu, vučem ja na svoju. Čini mi se da mi je sad ruka za koju me vukao duža od ove druge. U drugoj ruci sam čvrsto držala moj foto aparat sa dragocenim fotografija sa Kilimandžara. Ne znam da li sam se više plašila za sebe ili za fotoaparat. Shvatila sam da me je verovatno video na kameri kad sam slikala i posumnjao da sam ko zna zašto to uradila i da će najpre da mi razbije aparat a tek onda... Prolazi mi kroz glavu informacija da je po statističkim podacima u Keniji svakih pet minuta jedna žena silovana. Panično mu ponavljam da sam turista i pokušavam da dozovem nekog od mojih drugara da mi priteknu u pomoć. Ali...Oni pričajući nisu ni primetili da sam ja ostala prilično iza njih i da sam u velikoj nevolji. U momentu kad me dovuče do same kapije spazih jednu betonsku žardinjeru za koju sam se grčevito uhvatila. Bilo mi je važno da neko od mojih vidi ako me uvuče u dvorište. Sad iz sve snage vičem: Draganaaaaaaa... Draganaaaaaa... Počinje panika da me hvata. Počinjem i da plačem ali i dalje dozivam: Draganaaaa... Draganaaaa..., Dragana daleko i nema šanse da me čuje. Čovek -zver vuče, ja se držim za žardinjeru, svoju saveznicu. U jednom momentu vidim da je nekoliko crnih mladića koji su se nalazili na ulici na pola puta između mene i mojih drugara počelo da viče Dragana... Dolazi slika koju neću nikad zaboraviti: Dragana se okreće, trči ka meni sa kesama u rukama i viče Radmila, Radmila. Za njom trče Karić i Ado. Odjednom se tu niotkud stvori gomila ljudi. Izidje i neka žena iz dvorišta, stigoše i moji drugari. Ja van sebe .Čovek-zver i dalje ne pušta moju jadnu ruku. Stisko je kao da je njegova a ne moja. Uspeli smo nekako da objasnimo da smo turisti, planinari, daleko od bilo kakve špijunaže. Stražar na čiju dozvolu za slikanje sam se pozvala rezervisano izjavljuje da je on nadležan samo za drugo dvorište, sve u stilu: ja moje ne dam da slikaš a tudje možeš. Pošto mi je po nalogu žene koja je izišla iz dvorišta (ona me je inače smirivala videvši koliko sam bila uznemirena) čovek-zver pustio ruku izbrisala sam spornu fotografiju i nastavismo put ka hotelu da bi uveče putovali ka Londonu tj. Beogradu. Šta se sve doživi zbog jedne fotografije. Trauma za ceo život. E pa Rado, nećeš više svašta da slikaš a ni da ideš u takve sredine, rekoh samoj sebi. Razmišljala sam kasnije o čoveku-zveri jer mi se njegova faca urezala u mozak. Nisam ga osuđivala. Fascinirala me njegova odanost i privrženost gospodaru. Sigurna sam da bi po nalogu gospodara bio u stanju onim svojim čeljustima od vilica i da rastrga žrtvu.
Pozdrav do sutra.
Draganicooo hvala ti i ovom prilikom.

Radmila 0604

Kaze Vlada...

Ja sam isao do internet kafea, dok su njih cetvoro, kada smo se rastali, bili samo jednu krivinu ulice udaljeni od našeg hotela i možda sve zajedno 30-tak metara. Kada sam se vratio u hotel i video da oni još nisu dosli, svratio sam do obliznjeg nocnog kluba i tražio ih, i kada ih nisam nasao, vratio se razocaran u sobu jer sam im zavideo što se lepo provode negde uz neku muziku. Kada je Joca kasnije tokom noćiusao u sobu sav znojav od trcanja za riksom, nisam moga da verujem šta im se desilo. Ali nije delovao razocarano, već mu je sve to dogadjanje po ulicama Kathmandua bilo interesantno. Evo vidim i Radmili.

Zemun007

Vecera kod Kilroja

Namasteee.

Ovo je poznati nepalski pozdrav koji smo stalno koristili na trekingu pozdravljajući kako lokalno stanovništvo tako i strance. Stranaca u Katmanduu mnogo. Svi se sjajno uklapaju u živu atmosveru grada. Ne sretoh ni jedan namršten i nezadovoljan pogled, kao ni povišen ton. Uske uličice prepune života. Bez obzira na gužvu i metež sve skladno funkcioniše, reklo bi se po principu organizovanog haosa. Nigde nervoze i jurnjave. Šarenilo na sve strane. Bezbrojne male prodavnice sa raznovrsnom ponudom: ogrtači od pašmine, kašmirski džemperi, ručno štrikane kape, rukavice i čarape od jakove vune, poludrago kamenje, srebro, raznorazni suveniri, planinarska oprema, svila na metar... Ispred ljubazni prodavci koji nenametljivo pozivaju da udjete unutra. U početku sam oprezno ulazila poučena iskustvom iz Tunisa gde su prodavci veoma nametljivi i znaju da budu prilično neprijatni ukoliko ništa ne pazarite u njihovoj prodavnici. Ovi su drugačiji, sa osmehom vas dočekuju i ispraćaju bez obzira na kupovinu. Kupovina podrazumeva obavezno cenkanje koje nam se brzo pretvorilo u svojevrsnu zabavu. Dragana je tu bila sjajna, neprevazidjena. Ona je umela da obori cenu, da nasmeje i nas i prodavce. Kod našeg domaćina, Dipaka, imali smo prenoćište i doručak dok nas je Vlada vodio na večeru u restorane koje smo birali. Prvo veče, pošto nismo poznavali grad, na Vladin predlog otišli smo u jedan prijatan restoran čiji je vlasnik Irac koji se zaljubio u Nepal i jednu Nepalku, oženio se i ostao tu da živi. U restoranu prijatna domaća atmosfera, ljubazni i izuzetno spooori konobari, mi umorni od dugog putovanja, a i prilično gladni. Hrana beše odlična. Na kraju smo bili počašćeni od strane kuće irskom kafom i slikali se sa mladim veselim konobarima. Kad smo izišli na ulicu sačeka nas mrkli mrak. Ulično osvetljenje kao da ne funkcioniše. Oko ulaza se muvaju prodavci droge diskretno nudeći svoju robu. Ubrzo čusmo glasan razgovor na lijepom srpskom jeziku. Prosto nevjerovatno: u gluvo doba noći, u dalekom nepoznatom gradu, u mračnoj uličici naletiš na nekoliko svojih sunarodnika. Više nego prijatan susret. Radi se o nekoliko naših mladića koji su nakon posete Indiji došli i u Nepal. Nakon kratkog razgovora nas četvoro (Vlada je u međuvremenu otišao nešto da završi) krenusmo ka hotelu koji je bio u blizini, dve tri uličice odatle. Mi ka hotelu a hotela nigde. Bezbroj uličica koje sve liče jedna na drugu, prodavnice na osnovu kojih smo se tokom dana orjentisali pozatvarane kao i prodavnica peciva ispred ulaza u hotel. Prolazili smo više puta pored hotel ali ga ne prepoznadosmo. Bar da smo pili nešto žestoko pa da nam ne bude žao. Na kraju rešimo da uzmemo taksi tj. rikšu pretpostavljajući da bi vozač trebao da poznaje grad. Naletimo na nekog mladog vozača (ne verujem da je imao više od 13, 14 godina), objasnimo mu gde treba da nas odveze. Pošto u rikšu može da sedne samo dvoje, dogovorimo se da drugih dvoje idu iza pešice. Tako krenu naše noćno putovanje po bezbrojnim poluosvetljenim nepalskim uličicama. Rikša se klimata, naginje, prelaskom preko rupa imala sam utisak da se prevrće. Više puta pozavideh Joci i Dragani koji su iza trčali i iako oznojeni bar bili na sigurnom, na svojim nogama. A naš mladi vozač vozi li vozi. Povremeno se zaustavi da se konsultuje sa nekim od svojih kolega i samouvereno nastavlja dalje. Napuštamo uske uličice izlazeći na šire na osnovu čega zaključismo da se udaljavamo od hotela. Stigosmo do skretanja u jednu jako strmu ulicu. Jao majko mila gde ću život izgubiti prevrćući se naglavačke iz rikše u nekoj strmoglavoj ulici. Srećom na vreme smo sprečili da skrene. Tad je bilo potpuno jasno da osim što mi ne znamo da nađemo hotel nego da ne zna ni naš vozač. Promenili smo rikšu i ubrzo stigli pred hotel preneraženo konstatujući da smo tuda već prolazili. Našem mladom vozaču revoltirani što nije znao da nas doveze ne platismo ništa. On se nije bunio. Sutradan i narednih dana tražili smo ga među vozačima rikši u nameri da mu platimo. Nažalost, nismo ga našli. Eh, koliko sam se obradovala svom krevetu to veče.Više nego ikad. Pozdrav do sutra. Mojoj dragoj drugarici Dragani veliki pozdrav i da ne zaboravi našu lozinku „Južna Amerika”.

Radmila0604

23. april 2007. vidjen Radinim ocima

Evo kreće naša priča.

Nas petoro (Vlada, Rada, Dragana, Dragan i Joca) krenuli smo sa surčinskog aerodroma 23. aprila, nedelju dana ranije od datuma navedenog u programu. Na moju inicijativu polazak je pomeren nedelju dana ranije kako bismo zahvatili praznik (27. 4. Dan ustavnosti). Nažalost, pred polazak se ispostavilo da se praznik ove godine radno proslavlja. Ja, Dragana i Dragan smo planinari i prijatelji. Prošle godine smo bili zajedno u Keniji i Tanzaniji i popeli se na vrh Kilimandžara, dok su Vlada i Joca školski drugovi i dugogodišnji prijatelji. Putovali smo ruskim Aeroflotom preko Moskve i Delhija do Katmandua. E Delhi, Delhi... Mnogo vremena provedosmo na tom aerodromu: 13 sati u dolasku i nepuna dva dana i dve noći u povratku. Upoznah svaki ćošak njegovog prostora za putnike u tranzitu, istestirah sve parfeme po frišopovima i nabacih nešto dodatne kondicije za treking penjući se bezbroj puta uz stepenice, kako bi bar nešto korisno uradila u tom praznom vremenu. Šteta što nismo bili u nekom soliteru jer bi tad nabacila kondiciju dovoljnu i za neki himalajski vrh od 8000 metara. Vremena je bilo na pretek. Sve zaboravih kad stigosmo u Katmandu, grad čiju atmosveru treba doživeti. Na aerodromu sa vencima žutog cveća i širokim osmehom sačeka nas naš ljubazni domaćin. Mislila sam da se takve slike mogu videti samo na filmu. Vlada, kao stari poznanik i prijatelj našeg domaćina Dipaka, dobio je veliki šareni cvetni venac kakav pristaje vodji i velikom prijatelju. Sačuvala sam svoj venac, doduše sad je uvelo cveće ali je ostala draga uspomena. Vožnja do hotela beše prava avantura. Vozi se levom stranom uskim uličicama gde sve vrvi od života i gde je bezbroj učesnika u saobraćaju pa čak i svetih krava. Imala sam utisak da ćemo se bezbroj puta sudariti sa vozilom ili rikšom iz suprotnog pravca ili zakačiti nekog pješaka ili kravu. Odahnuh kad stigosmo u hotel. Hotel solidan, na lepom mestu, sa lepom baštom i ljubaznim osobljem. Na pultu recepcije prizor koji ne može da promakne ženskom oku:široka plitka posuda napunjena vodom na kojoj plivaju cvetovi, listovi, latice... Veoma prijatna slika za oko i dušu. Posle sam videla ovakvu dekoraciju i na drugim mestima. Sad to primenjujem u svojoj kući i kancelariji. Voda, dva tri cvetića, nekoliko listića i eto novog ambijenta u kome ljudi i situacije poprime drugačiju, lepšu boju. Popodne i naredni dan proveli smo u razgledanju grada, poseti hindu hramu Pašupati i budističkom hramu Bodanat, kao i nabavci nedostajuće opreme za treking.

Radmila0604

Nastavak o Nepalu

Evo nas konačno.

Vratili smo se pre desetak dana sa našeg interesantnog, dugog i dalekog putovanja. Utisaka prepuno kao i pozitivne energije akumulirane tokom boravka na prostorima gde, više nego skromno, živi narod beskrajne tolerancije, otvorenosti, dobrote, topline... sa stalno prisutnim osmehom na licu. Prvih dana po povratku, ovi naši prostori na kojima živim nepunih 50 godina, činili su mi se prilično tudjim. Osećanje nepoznato do sad. Ja, kao glavni inicijator ovog putovanja, iz moralne obaveze prema našem vođi, Vladanu Vukašinoviću, i svima vama koji ste pratili ovu priču i bodrili nas tokom našeg putovanja, stavih sebi u zadatak da vam prenesem utiske, iskustva i doživljaje sa putovanja. Verovatno će se uključiti i Dragana, a možda i neko iz muškog dela ekipe kako bi doživljaj bio potpun, posmatran i muškim i ženskim očima. Ne zamerajte, ukoliko javljanje bude neredovno. Sačekale su nas nagomilane porodične, profesionalne i druge obaveze. Vlada, naš vođa, neopravdano optužen od Radmile K za manipulacije oko putovanja, u potpunosti je ispoštovao plan napravljen pre putovanja. Napravili smo mnogo lijepih fotografija. Možda uspem da ih učinim dostupnim. Jednu sam stavila na moj računar i svako jutro kad ga uključim dočeka me vedro, nasmejano prelijepo lice jedne male nepalske devojčice. Kako dan može biti loš posle ovog prizora?

Radmila0604

Namče Bazar

Namasteee

Dolazak u Namče Bazar za mene beše veoma naporan. Prethodnu noć smo prespavali u jednom lodžu koji se nalazi otprilike na pola puta do Namče Bazara. Tu smo i večerali. Naš šerpas-vodič (mislim da se zvao Džemzo ) bio je posrednik između nas i domaćice tj. kuvarice. Doneo je svesku u koju je pojedinačno, polako, detaljno, upisivao našu porudžbinu. Stekla sam utisak da je ta sveska neka vrsta arhivskog materijala jer su u njoj brižljivo evidentirane sve prethodne porudžbine. Kasnije smo i u drugim lodževima sretali slične sveske, s tim da su se razlikovale po veličini i kvalitetu papira, pa su neke imale „magareće uši”, neke bile bez njih, neke velikog formata, neke malog, ali se u sve njih brižljivo i detaljno unosilo sve što gost poruči. Posle duugoooog čekanja stiže iza jednog paravana koji je odvajao trpezariju od kuhinje, deo po deo naše večere. Toliko čekajući i da nismo bili gladni ogladneli bi. Ja znatiželjna da upoznam šerpasku kuhinju probam sve. Pojedem svoju šerpa-čorbu napravljenu od nekoliko vrsta povrća, pa onda moj polupečen krompir i oprobam sve što su drugi poručili. Sve prelivam nekim ljutim sosom i sve ukusno izuzev Draganove pice napravljene od nekog tvrdog gumastog testa i nadevene nekim groznim sirom. Ma, ne čudim se pici nego Draganu koji nadje u Himalajima da jede picu. Pojedoh ja i pola pite sa jabukama. Dobra pita, dobra. A posle... Jadni moj želudac čitavu noć se bori, bori se jadničak da svari svoj raznovrsni sadržaj, ali ne uspeva. Ne uspeva ni ujutru. Svi slatko doručkuju ali Rada ne. Sjedim u dvorištu. Muka mi i da pogledam u pravcu kuhinje a kamoli da nešto pojedem. Krećemo dalje. Idem a noge mi teške ko olovo, oslanjam se o štap, povraća mi se a ne mogu da povratim. Znoj me obliva od muke. Dragana me bespomoćno gleda. Znam da bi mi pozajmila svoj želudac, da pripomogne ovom mom mučeniku da svari sve što se u njemu nalazi, ali ne može. Idemo dalje... Prelazimo viseći most sa brojnim molitvenim zastavicama koje vijore na vetru, prizor koji me uvek uveseli. Ali sad, ovakvoj, ništa mi ne znače. Penjemo se nekim krivudavim serpentinama, meni duša tj. želudac u nosu, posle i u očima i glavi, i napokon povratih. Dragana mi pridržava glavu i dodaje flašu sa vodom. Prolaze pored nas drugi trekeri i šerpasi, svi gledaju i zaključuju kako me udarila visinska bolest, pošto je to jedan od simptoma. Neprijatno mi zbog prolaznika ali se ja preporodih. Sa ogromnim olakšanjem nastavljamo dalje. Pred sam ulazak u Namče Bazar treba savladati priličan uspon. Nadomak prve kuće ispred koje se nalazi mali plato sa stolom i stolicama, vidim sedi Vlado. Teško mi je i dalje, ali još par koraka pa smo na cilju. Opet mi muka i opet povraćam, ali sad nemam šta. To me samo moj želudac opominje - Alo, Rado, vodi računa šta jedeš; zar moraš da probaš sve; nisam naviko na ovu hranu; opameti se ženo. Bi mi jasno da je pametniji od svoje gazdarice. Nekako se doteturah do platoa gde je sedeo Vlado. Sedoh na stolicu, i čini mi se, posle minut, od silne iscrpljenosti, na momenat zaspah sedeći. Vlado uze moj ranac i ode u naselje ka lodžu gde treba da se smestimo a ja i Dragana ostasmo. Sunce peče nemilice. Posmatram kuću ispred koje sedimo: neka vrsta male prodavnica-kafane sa malim zemljanim platoom ispred koga su postavljeni nekoliko stolova i stolica. Pojavljuje se petogodišnji dečačić u plavom odelu sa dvorednim kopčanjem ispod koga viri karirana košulja zakopčana do grla. U jednoj ruci drži plastični bokal sa vodom dok drugom prska prašnjavi plato na kom se nalazimo. Sve to radi tako žustro i zaneseno kao da mu je poveren jedan veoma važan posao koji mora za određeno vreme da se odradi, pa ako bude grešaka može svašta da se dogodi. Zaneseno mlati svojom malom ručicom rasprskavajući vodu zahvaćenu iz bokala, obrazi crveni od vrućine, cedi se znoj niz krtaku crnu kosicu... Ne otkopčava ni košulju ni sako. Sa simpatijama posmatramo, Dragana vadi fotoaparat sprema se da slika i... Naš mali gospodin u plavom odelu videvši da će biti uslikan prekida svoj važni posao, brzim pokretom odlaže bokal sa vodom pored sebe, staje u stav mirno ruku ispruženih uz telo i čeka da ga uslikamo. Uslikasmo ga smejući se. On ne obrati pažnju na to već se prihvati svog posla. Želimo da ga uslikamo dok obavlja svoj odgovorni posao. Dragana opet okreće aparat ka njemu, i on ugledavši to istog momenta odlaže bokal i staje mirno. Zasmejasmo se, ali on i dalje u istom položaju stoji zakopčan do grla u sakou i košulji dugih rukava, dok se znoj sliva niz rumene obraze. Čeka pripremljen za fotografisanje tografisanje i kao da ćuteći saopštava -Ja sam gospodin i ne dozvoljavam da me slikate kako vi hoćete. Kad radim radim, a kad se slikam onda se slikam i ništa drugo.

Pozdrav

Radmila0604

Vladan nastavlja o Tibetu

Moje vidjenje:

Od Tingrija smo znaci stigli do manastira Rongbuk koji je na oko 5200 m n/v. Sve evropske planine, vecina americkih Kordiljera i Anda, africke planine i još puno toga je ispod te visine. Iako je toliko visoko mocne masine lend kruzera su nas bez problema dovezle do kapije ulaza u bazni kamp Everesta.
Toliko godina sam mastao o tom trenutku.
Znaci, izabrali smo jedan od stanova u spaliru satora duz puta ka bazi, smestili se i razgledali pokretne shopove duz puta. U Kathmandu-u sam vidjao kamenje sa fosilnimostacima puzeba i drugih zivotina crno-sive boje, u Tingriju po prvi put iste fosile ali tibetanske i druge boje, koja ide na braon-crveno, ali i jedni i drugi su bili manji od pesnice. Ovde, u bazi, ogromne kamencine sa fosilnim ostacima. Jako interesantno da se kupi i za kucu i za poklon ali jako nezgrapno i teško za transport. Bilo je i komada (verovatno) cilibara sa zauvekuhvacenim zivotinjama u parcetu smole.
Iako smo se aklimatizovali još u Nepalu, mene je maloudarila veliak visina. Nikada nisam imao velike probleme na velikim visinama, ali sam uvek bio klasican primer kako na coveka deluje visina. Moji drugari su uglavnom bolje podnosili ovaj problem. Meni se samolezalo ali sam znao da to nikako ne smem da uradim i da je p[otrebno da setam. Tako sam uz dosta volje i krenuo u pravcu baznog kampa ( oko sat i po peske lagano uzbrdo). Radmila je već bila otisla gore, Dragana je bila tu negde, ja sam resio da prosetam dokle mogu i taman sam krenuo, kada su me na malim kocijama sa malim konjicem upregnutim, sustigli dva Zagora, Dragan i Joca koji su krenuli ka bazi. Kako sam bio prilično umoran i bezvoljan, njihov vozac, Tibetanac, lako me je nagovorio da sednem pored njega i mali konjic je dobio i četvrti teret iza sebe. Sada znam kakva je sreća bila sto su naisli jer verovatno ne bih imao volje taj dan da odem do baze, a sutradan je bilo jako loše vreme.
Stigli smo do platoa pored lednika Rongbuk. Kamenje koje je lednicka reka donela godinama unazad. Ispred platoa gde su podignuti satori ekspedicija je jedan mali brezuljak koji kao da brani ulaz u bazu. takođe je to branio i natpis na engleskom koji je govorio da neovlasceni ulazak može da se kazni sa 200 dolara. Nije mi se placao taj penal i tražio sam neke kineske zvanicnike na ulazu koje bih zamolio da odem do baze do naših prijatelja koji su ucesnici ekspedicije. Jedva sam nasao nekoliko Kineza , verovatno ucesnici neke ekspedicije, koji su mi rekli da smem da prođem. Ja sam to shvatio kao legitimnu dozvolu za ulazak i krenuo unutra, mada oprezno. Oba Zagora su bila tu negde a ja sam zamolio neke Japance da me snime mojom kamerom i aparatom u telefonu.
Usao sam u bazu i tu mi se prikljucio Joca, drugi Zagor, Dragan je bio tu negde ali ga nismo videli. Po nekom nagonu a i po sturoj informaciji neke Engleskinje Joci, krenuo sam pravo ka donjem desnom delu baze. Joca je tražio Ruse na drugoj strani. Ubrzo sam video nasu trobojku kako vijori na vetru, zatim i grb Planinarskog saveza Srbije na jednom satoru i znao sam gde smo.
Baza je bila poprilično pusta i oko naših satora nije bilo nikoga. Poceo sam da dozivam, na srpskom, naravno, ali niko se nije odazivao. Uskoro je izasao jedan Serpas i rekao mi je da je cela ekipa otisla nekih 5 km nize do sela da se odmori i da će doći sutra ujutru.
Na neki način sam to i ocekivao jer mi je Jacimovic pre puta rekao , na informaciju da ću doći do baze tokom exp, da bas u to vreme planiraju da se spuste u niziju da se fizicki i psihicki odmore i pripreme za nove napore. Do tog vremena planiraju da opreme kampove do 7500 metara i da se spuste na odmor. Dosao je i Joca i tu smo napravili par snimaka. Kada već nikoga zivog nisam nasao,otisao sam da potražim mrtve, tj spomenike njima podignute na jednom brezuljku. Tražio sam spomen ploce Zoranu Mileticu, Maloriju i Irvinu i drugim penjacima. Zoranu su plocu postavili clanovi vojvodjanske exp pre dve godine. Nisam nasao ni jednu ni drugu plocu. Video sam mnogo drugih, sa natpisima meni poznatih ali i nepoznatih osoba. Kasnije mi je Milos Ivackovic rekao da su i jedna i druga ploca koju sam tražio tu, vrlo blizu, ali ja nisam imao volje da preturam po kamenjaru.
Vratilli smo se na isti način stim sto je Dragan falio. Mi smo mislili da se on već spustio, dok je u stvari, on bio na brezuljku misleci da će nas videti. A nije nas video i kasnije se vratio sam.

Malo citata i iz drugih knjiga nije na odmet

„Tibet je poslednja ziva spona koja nas spaja sa civilizacijama iz daleke proslosti. Misteriozni kultovi Egipta, Mesopotamije, Grcke, Inka i Maja propali su unistavanjem njihovih kultura i zauvek su izgubljeni za naše znanje, osim nekoliko oskudnih fragmenata. Tibet duguje prirodnoj izolaciji i nedokucivosti sto je uspeo ne samo u održavanju, već i ocuvanju živih tradicija, znanja o tajnim snagama ljudske duse i najvisih dostignuca ezotericnih ucenja”

Lama Anagarika Govinda

„Bilo gde da živim, pratice me ceznja za ovom zemljom... Ponekad mi se čini da čujem lupanje krila divljih gusaka i zdralova, koji lete nad Lasom u jasnim, mesecinom okupanim hladnim noćima..” Heinrich Harrer: „Sedam godina u Tibetu” „Kad budu metalne ptice letele i konji trcati na tockovima, tibetanski narod će se razici kao mravi po svetu i Dharma će doći u zemlju Crvenog Coveka”

Tibetanski tekst Padmasambhava, napisan pre 1200 godina

Zemun007

Himalaji by Radmila

By Dragana

Base Camp Everest

Cardak

By Dragana

Za dobrim konjem prasina se dize:)

By Dragana

Ekipa na aerodromu

U domu Kin Cang

Kin Cang i njen deda

Javljanje nakon povratka

3emyn 007 - 24. maj 2007. u 09.37 (*.eunet.yu)

Bili na putu i vratili se. Nije bilo ni vremena, ni mogućnosti a ni preterane zelje da se javljam(o) sa putovanja. Dugo je trajalo, raznovrsno, naporno, lepo , nadam se i ekipi koja je sa mnom putovala. Za Seku Bliznakinju, info, zalepili smo nalepnice koje je Zeljko napravio i dao mi sa likom Sadua sa plavim ocima. Mi smo uradili šta je trebalo ali sam skeptican da će ga neko na ovaj način pronaći. Čak i da ga pronadje, ne verujem da će reci, jer će biti sličan njemu, tj iz drugog sveta a svi oni, ovaj nas svet gledaju sa visine. Nemaju ništa ali im i ne treba., no nikad se ne zna, možda neko i javi neku informaciju. Posetili smo Everest B.C. iz Tibeta, nismo nikog nasli tog dana u njemu, (od naših clanova ekspedicije) ali smo ih na interesantan način sve sreli sutradan, 8.maja na nekih 50m km severno od baze. Opsirnije drugom prilikom. A možda će i neko od putnika da se ukljuci u diskusiju.

Prvo javljanje

3emun 007 - 3. maj 2007. u 12.59 (202.52.*)

Nazalost, nismo se javljali, lenjost, nedostatak vremena, umor, uslovi, ali , evo nas petoro, Dragana Asanovic, Radmila Rosic, Dragan Jovanovic, Jovica Potkonjak i Vladan Vukasinovic, već 12 dana u Nepalu, prekosutra krecemo za Tibet, zavrsili kratki trekking do 3900 m, manastir Tjanboce, i trenutno u Kathmandu-u. verovatno ćemo retrospektivno da se javljamo i prisecamo dogadjaja. Samo jedno: Prvo vece smo u Tamelu, delu Kathmandua gde smo odseli, sreli grupu od 6-7 momaka iz Srbije, uglavnom iz Beograda, boravili su u Indiji neko vreme, dosli u Nepal na splavarenje i...ko zna gde. Lep susret kasno uvece tako daleko od Srbije. Pozdrav.

Priblizava se 23. april...

Izgleda da se već oformila mala ali odabrana ekipa za put u Nepal i Tibet koja se upoznala preko ovih stranica. Kreće se 23. aprila, karte su već rezervisane, i jedina promena je što se ne ide preko Brca, već Moskve i Delhija jer nema mesta u Austrianerlajnsu i ne putuje se u ponedeljak kada je neophodno krenuti zbog usaglasavanja sa putom za Tibet. Mislim da će ove stranice biti interesantne u periodu našeg boravka tamo jer ćemo imati mogućnosti da ih sa lica mesta dopunjavamo.

Zemun007

Stvar se zakuvava:)

Pozdrav svima posle duže vremena. Postoje velike sanse da se okupi ekipa za 23. april i put u Nepal i Tibet. Nadam se da ćemo otici i sa lica mesta puniti ovu stranicu sa svakodnevnim dozivljajima. Info za one koji bi želeli na put al se ne osecaju spremnim za kratki treking do 4000 m. moguće je da lepo provedu 5-6 dana dok smo mi na trekingu u dzungli 3 dana i 2 dana na jezeru Pokhara u istoimenom gradu u podnozju lanca Anapurna.

Zemun007

U vezi sa planom za put u aprilu - odgovor za Sandyby

Ovaj plan puta koji je naveden ima najmanje u sebi penjanja. Ono sluzi za nekoliko stvari: - da se oseti duh trekinga, atmosfere koja je na njemu, vide se ljudi iz celog sveta koji imaju nešto jako zajednicko. Na trekingu se najbolje oseti duh naroda koji tu živi, Serpasi i ostala plemena. Vide se manastiri, način zivota mestana u Lukli (vece selo)selima na putu, u Namce Bazaru gde će se biti u povratku u subotu kada je pazarni dan i festa sa autenticnim Tibetancima koji toga dana dolaze. Posetice se i tibetanska bolnica sa tradicionalnim nacinom medicine. Ja sam sa jednom grupom isao na preglede. Gledao nam je dubinu usta, koren jezika i zenice i na osnovu toga govorio od čega možda bolujemo. Kupili smo i lekove, tj biljne preparate za oboljenja koja hronicno nosimo (bol u ledjima, pritisak ...) Treking do 3800 metara nije ni malo fizicki naporan ni po zdravlje opasan. Ide se samo jedan duzi uspon, do Namce Bazara, oko 3 casa, ali ko ne može za 3, može za 4, nema zurbe, stize se u toku dana i to uveliko. Sutradan je jedan uspon od 1,5 sati do Sjanbocea, i posle je povratak , sve lagano. Na trekingu i te kako može da se oseti sve ono sto vas interesuje. - treking je apsolutno pozeljan, da ne kažem neophodan (jer mnogi krenu na Tibet i bez trekinga) jer se postize aklimatizacija organizma na veliku visinu i kadas se ode u Tibet, autobusom, stize se vrlo brzo i do 5300 metara visine, a onda će se videti ko je aklimatizovan a ko ne. Ko nije, promenice sve boje lica (ljubicasto, zeleno, plavo), povracace, biće mu muka par dana a zašto to , kada covek može da se aklimatizuje pre toga (uz uzitak lakog trekinga i upoznavanja nepalske autenticne atmosfere) i da punom dusom uziva u Tibetu bez negativnih nuspojava. - da se vidi i Mont Everest sa juga, sa distance od 20-tak km, a ja hoću i da prespavam bas u Sjanboceu, na 3800 m, na mestu koje sam jednom slučajno video, neposredno uz luksuzne hotele, i da toplo obucen se naslonim u lezaljku i gledam izlazak Sunca nad Everestom. Posle nekoliko dana bih ga uporedio u Tibetu, na 5300 m, na 5-6 km rastojanja, kao sto je to Majkl Pelin prikazao u svojoj emisiji. Znaci, ovaj treking nije ni malo tezak, uopste nije opasan, i dovoljan je, jer odlazak do 5500 m, do baze sa juga Everesta, predstavlja fizicki i psihicki napor neka 2-3 dana, pred ciljem, na cilju i dan pri povratku. Isplati se, ali svi se nešto ucute i pate sami sa sobom tih dana i noći Etnologija, kultura, arhitektura i sve ostalo, može se videti u atmosferi trekinga, atmosferi Kathmandua i treće, u Tibetu. Mnogo toga ima da se vidi a 21 dan je idealan za to, nije naporno ali je sadrzajno.

Zemun007

Fotografije by Dragana