Namče Bazar

Namasteee

Dolazak u Namče Bazar za mene beše veoma naporan. Prethodnu noć smo prespavali u jednom lodžu koji se nalazi otprilike na pola puta do Namče Bazara. Tu smo i večerali. Naš šerpas-vodič (mislim da se zvao Džemzo ) bio je posrednik između nas i domaćice tj. kuvarice. Doneo je svesku u koju je pojedinačno, polako, detaljno, upisivao našu porudžbinu. Stekla sam utisak da je ta sveska neka vrsta arhivskog materijala jer su u njoj brižljivo evidentirane sve prethodne porudžbine. Kasnije smo i u drugim lodževima sretali slične sveske, s tim da su se razlikovale po veličini i kvalitetu papira, pa su neke imale „magareće uši”, neke bile bez njih, neke velikog formata, neke malog, ali se u sve njih brižljivo i detaljno unosilo sve što gost poruči. Posle duugoooog čekanja stiže iza jednog paravana koji je odvajao trpezariju od kuhinje, deo po deo naše večere. Toliko čekajući i da nismo bili gladni ogladneli bi. Ja znatiželjna da upoznam šerpasku kuhinju probam sve. Pojedem svoju šerpa-čorbu napravljenu od nekoliko vrsta povrća, pa onda moj polupečen krompir i oprobam sve što su drugi poručili. Sve prelivam nekim ljutim sosom i sve ukusno izuzev Draganove pice napravljene od nekog tvrdog gumastog testa i nadevene nekim groznim sirom. Ma, ne čudim se pici nego Draganu koji nadje u Himalajima da jede picu. Pojedoh ja i pola pite sa jabukama. Dobra pita, dobra. A posle... Jadni moj želudac čitavu noć se bori, bori se jadničak da svari svoj raznovrsni sadržaj, ali ne uspeva. Ne uspeva ni ujutru. Svi slatko doručkuju ali Rada ne. Sjedim u dvorištu. Muka mi i da pogledam u pravcu kuhinje a kamoli da nešto pojedem. Krećemo dalje. Idem a noge mi teške ko olovo, oslanjam se o štap, povraća mi se a ne mogu da povratim. Znoj me obliva od muke. Dragana me bespomoćno gleda. Znam da bi mi pozajmila svoj želudac, da pripomogne ovom mom mučeniku da svari sve što se u njemu nalazi, ali ne može. Idemo dalje... Prelazimo viseći most sa brojnim molitvenim zastavicama koje vijore na vetru, prizor koji me uvek uveseli. Ali sad, ovakvoj, ništa mi ne znače. Penjemo se nekim krivudavim serpentinama, meni duša tj. želudac u nosu, posle i u očima i glavi, i napokon povratih. Dragana mi pridržava glavu i dodaje flašu sa vodom. Prolaze pored nas drugi trekeri i šerpasi, svi gledaju i zaključuju kako me udarila visinska bolest, pošto je to jedan od simptoma. Neprijatno mi zbog prolaznika ali se ja preporodih. Sa ogromnim olakšanjem nastavljamo dalje. Pred sam ulazak u Namče Bazar treba savladati priličan uspon. Nadomak prve kuće ispred koje se nalazi mali plato sa stolom i stolicama, vidim sedi Vlado. Teško mi je i dalje, ali još par koraka pa smo na cilju. Opet mi muka i opet povraćam, ali sad nemam šta. To me samo moj želudac opominje - Alo, Rado, vodi računa šta jedeš; zar moraš da probaš sve; nisam naviko na ovu hranu; opameti se ženo. Bi mi jasno da je pametniji od svoje gazdarice. Nekako se doteturah do platoa gde je sedeo Vlado. Sedoh na stolicu, i čini mi se, posle minut, od silne iscrpljenosti, na momenat zaspah sedeći. Vlado uze moj ranac i ode u naselje ka lodžu gde treba da se smestimo a ja i Dragana ostasmo. Sunce peče nemilice. Posmatram kuću ispred koje sedimo: neka vrsta male prodavnica-kafane sa malim zemljanim platoom ispred koga su postavljeni nekoliko stolova i stolica. Pojavljuje se petogodišnji dečačić u plavom odelu sa dvorednim kopčanjem ispod koga viri karirana košulja zakopčana do grla. U jednoj ruci drži plastični bokal sa vodom dok drugom prska prašnjavi plato na kom se nalazimo. Sve to radi tako žustro i zaneseno kao da mu je poveren jedan veoma važan posao koji mora za određeno vreme da se odradi, pa ako bude grešaka može svašta da se dogodi. Zaneseno mlati svojom malom ručicom rasprskavajući vodu zahvaćenu iz bokala, obrazi crveni od vrućine, cedi se znoj niz krtaku crnu kosicu... Ne otkopčava ni košulju ni sako. Sa simpatijama posmatramo, Dragana vadi fotoaparat sprema se da slika i... Naš mali gospodin u plavom odelu videvši da će biti uslikan prekida svoj važni posao, brzim pokretom odlaže bokal sa vodom pored sebe, staje u stav mirno ruku ispruženih uz telo i čeka da ga uslikamo. Uslikasmo ga smejući se. On ne obrati pažnju na to već se prihvati svog posla. Želimo da ga uslikamo dok obavlja svoj odgovorni posao. Dragana opet okreće aparat ka njemu, i on ugledavši to istog momenta odlaže bokal i staje mirno. Zasmejasmo se, ali on i dalje u istom položaju stoji zakopčan do grla u sakou i košulji dugih rukava, dok se znoj sliva niz rumene obraze. Čeka pripremljen za fotografisanje tografisanje i kao da ćuteći saopštava -Ja sam gospodin i ne dozvoljavam da me slikate kako vi hoćete. Kad radim radim, a kad se slikam onda se slikam i ništa drugo.

Pozdrav

Radmila0604