"...tamo gde se dodiruju zemlja i nebo..."

Za naše putovanje po Tibetu ne bi se mogla primeniti narodna poslovica da se po jutru dan poznaje. Prvi kontakt sa Tibetom bio je pomalo razočaravajući, počev od graničnog prelaza između Nepala i Tibeta, ozbiljnih strogih lica kineskih carinika, merenja telesne temperature, prvih gradova gde smo prespavali... U stvari to je bio Tibet preoblikovan kineskim delovanjem. Trećeg dana sam počela da osećam i doživljavam pravi Tibet: beskrajni prostori sivila i plavetnila koji se sudaraju na kraju horizonta, tamo gde se dodiruju zemlja i nebo, prostori praznine pustoši i lepote. Nesvakidašnja lepota ničega, koju je kao takvu teško opisati, treba je osetiti, doživeti. Priroda je tu još uvek pravi gospodar onoga što je stvorila. Kao što je Vlada rekao, po savetu našeg vodiča ne ostadosmo da prenoćimo u manastiru Rongbuk već krenusmo ka šatorskom naselju smeštenom na putu za bazni kamp Everesta. Sam manastir sa velikom satelitskom antenom koja je dominirala dvorištem, ostavi na mene utisak bezobzirno oskrnavljenog svetilišta od strane kineske tehnike bolje reći Kineza. Ispred manastira nezaboravna slika: dolina se u daljini završava gorostasom , gospodarom svih planina, gospodarom snežnih ledenih visina,surovi Everest u svojoj pravoj veličini ispred nas kao na dlanu, ukrašen vijorećom zastavom snega na samom vrhu, možda baš tog trena uzima život nekog alpiniste koji je podcenio njegovu snagu i moć, on koji ne zna za milost. Slika magične privlačnosti za svakog planinara. Ubrzo stižemo do našeg šatorskog naselja. Veliki šatori nanizani duž obe strane puta, ispred njih inprovizovane tezge na kojima se prodaju suveniri, levo iza veliki kolektivni poljski WC a još dalje visoke stenovite strmine niz koje se povremeno obrušavalo kamenje, desno reka sa koje se naselje snabdeva vodom sistemom velika kanta natovarena na ledja. Zaustavljamo se ispred jednog šatora gde zatekosmo malu trogodišnju musavu, rasčupanu devojčicu zadubljenu u lavor sa prljavim sudovima. Malim ručicama pere. Pored nje se muva stariji Tibetanac koji kasnije preuzima njen posao. Odlazimo po stvari i kad se vratih primetih kako onaj stari Tibetanac, naš domaćin, grdi zbog nečeg malu devojčicu. Ona se sva umusila, stoji spuštene glave, stavila ruke na ledja, nesrećna. Pitam se šta je tako strašno moglo da uradi ovo malo stvorenje pa je sad njena dušica tako zabrinuta i utučena. Da li to vredi ovolikog njenog sekiranja? Šator, ogroman, podeljen na dve sobe. U prvoj sobi se smeštamo mi, dok drugu koriste domaćini. Na sredini sobe oniska limena peć sa posudama za grejanje vode, a okolo inprovizovani kreveti - sećije prekriveni tibetanskim tepisima, pored njih nekoliko niskih stočića. Naši domaćini su onaj stariji Tibetanac, njegova unuka - mala devojčica koju je grdio kad smo došli, i jedna mlada žena, mislim da je ona majka devojčice. Pošto su došli gosti naša mala domaćica se doterala, očešljala, umila postala pravi slatkiš, sladji od bonbona što smo joj davali. Saznadosmo da se zove Kin Cang (zaboravila sam šta znači u prevodu njeno ime ali se sećam da je imalo u sebi reč sreća). Dok smo izgovarali njeno poetično ime mlada žena se slatko smejala i ispravljala nas izgovarajući drugi deo imena tako melodično da sam imala utisak da je kašika udarila u porculan. Stari Tibetanac sa pletenicom crne kose u koju Tibetanci obavezno upliću upredenu tirkiznu vunu i uvijaju oko glave loži peć sa osušenom jakovom balegom koja je usled nedostatka drugog ogreva jedino gorivo. Tokom leta se sakuplja, suši i pakuje za zimu.
Napolju greje zubato sunce i neprestano duva jak vetar.
Nastavak sutra: Noć u šatoru podno Everesta.
Pozdrav

Radmila0604