"Vidimo se 8. maja!"

Da bi se islo u Tibet potrebno je prijaviti se nekoj od agencija u Kathmandu-u jer individualna putovanja nisu dozvoljena. Razlozi? Kinezi verovatno žele da imaju sve pod kontrolom, da znaju ko i kako ulazi u njihovu zemlju a naročito u autonomnu oblast koja je Zapadu trn u oku i za ciju slobodu se (deklarativno) bori. U stvrari, bas ih briga za Tibetance, već samo provociraju kineske vlasti. Kinezi su odavno preduzeli drugu taktiku. Nekada su unistavali sve budisticko i tibetansko u zemlji. Za vreme tzv Kulturne revolucije rusili su budisticke manastire, artiljerijom pa čak i raketiranjem iz aviona. Kada smo prolazili tibetanskom pustahijom, u nedodjiji smo vidjali ostatke drevnih manastira i onda sam shvatio zašto su Kinezi upotrebljavali i avijaciju za unistavanje „opijuma za narod”. Od sredine osamdesetih godina ovog veka dozvoljeno je strancima prvo da ucestvuju u alpinistickim ekspedicijama na Himalajske vrhove koji su u Kini, zatim i postepeno turistima da obilaze Tibet. Tibetanci su rado prihvatali strence nadajuci se i verujuci da će se ovi po povratku u svoje zemlje boriti za oslobodjenje Tibeta. Normalno, ocekivanja su izneverena. Ko može i uopste želi da se zavadi sa gigantom kao sto je Kina. Tibetanci su razocarani i postepeno su gubili zelju i interesovanje za strance. Barem oni pravi, autenticni, koji i danas žive u svojim kucama u nedostupnim predelima na isti način kao i vekovima dosada. ne prihvataju civilizaciju koju im kroz infrastrukturu donose nove kineske vlasti. Videli smo izradjene puteve, stubove za elektricnu rasvetu ali takođe i bezbroj kuca koje nisu na to prikljucene. Infrastruktura sluzi za objekte državne uprave, vojske i policije kao i za sve veci broj Tibetanaca koji voljno ili ne, ali prihvataju kinesku vlast. Neki cuteci trpe Kineze, a neki prelaze ilegalno granicu sa Nepalom (na nekim „propustljivim” mestima) i traže utociste u nekoj od zapadnih zemalja, koje će ih prihvatiti i zauzvrat traziti od njih da pricaju loše o kineskoj vlasti i da velicaju „zapadnu demokraciju”. Znaci, prijavite se agenciji, kazete koji program želite, da li treking ili putovanje prevoznim sredstvima i uplatite dogovorenu turu. Mi smo izabrali 11 dana/10 noćiput do Lase sa posetom Everest Base Camp-u. To smo u stvari odavno i planirali i glavni motiv je bio bazni kamp Everesta. Krajem marta sam u telefonskom razgovoru sa Milosem Ivackovicem, ucesnikom Srpske expedicije na Everest, tražio od njega da mi nešto donese sa puta: kamen sa vrha Everesta. Normalno, da je to znacilo da verujem da će vrh osvojiti (kamen već imam, jer mi ga je dao Tone Skarja, vodja Yu exp 1979 i dao mi je 1 komad sto mu ga je sa vrha doneo pok Nejc Zaplotnik) a zatim sam mu rekao, „O.K., pa vidimpo se 8.maja” na šta mi je on malo zbunjeno odgovorio da nećemo moći jer će se on tada nalaziti pod Everestom. Saljivo sam mu rekao da to znam ali da ćemo se svejedno videti jer ćemo mi doći do baze. Tako je i bilo.

Zemun007