Sela Nepala

Sela:
Lukla, 1.stanica na Everest auto-putu. Let od Kathmandua do Lukle je nekada bio avantura za sebe. Voznja do sela smestenog u malu uvalu na pola puta do visokih planina okruzenog brojnim vrhovima traje oko 45 minuta. Letilica se često uzdize da bi preletela na nekih pedesetak metara iznad vrhova i ponire iznad recnih dolina. avion slece na, do 2001 travnatu (od tada asfaltnu) pistu i odmah po dodiru sa pistom nastavlja da se uspinje(jer je nakosena) i na taj način koci. Duga je nekih 400 m. Po nalogu Edmunda Hillarya je podignuta 1964. godine. Pored piste se nalaze olupine 2-3 aviona koji su se zbog jakog vetra spustili u sred sela na krovove kuca i danas služe kao kokosinjac ili svinjac. Lukla je selo koje iz godine u godinu sve vise dobija na vaznosti. Stalno se izgradjuje i modernizuje. Način na koji radnici klesu ogromne stene i pretvaraju ih u kamen za zidanje je nehumano i gledati. Nisam imao srca da ih snimam u tako teskom i napornom radu. Njima curi znoj sa cela a ja sedim pored, pijuckam pivo (Tuborg, Carlsberg, Guiniess...) i još da snimam! Naziv znaci Luk La ili jeftino mesto ali se polako udaljava od svog naziva. Moderni lodzevi, hoteli, restorani sa koktel barovima, diskoteke, mada, ruku na srce sve to izgleda malo naivno za nas. U selu ima vise stotina kuca, skola, manastir. Lodzevi su lepo opremljeni, struja, kupatilo, TV sala ali sve u domaćem stilu. Domaće pice chang, nastaje vrenjem jecma ili opirinca, jače od vina, slabije od rakije, al kad se popije 2-3 case, deluje... Uz put, ka Namcheu su brojna manja ili veca sela. Trekeri biraju gde će da prenoce ili da svrate na rucak ili caj. Od hrane ima svega, barem u nizim selima. Ima dosta konzervisane hrane, ili domaćeg porekla ili kada ekspedicije zavrse svoj zadatak, ostatak hrane koju su konzervisanu doneli iz svojih država bud zašto prodaju mestanima jer im se ne isplati da opet placaju nosace da im tu robu vrate do Kathmandua. Tako da se mogu naći pistaci, konzerve sa skupom i kvalitetnom ribom iz japana... Namce Bazar je znaci prestonica Sherpasa. Ukoliko imate sreće da u Namche dodjete u subotu kada je pazarni dan, mozete sresti mestane koji u korpama od bambusa donose pirinac, kukuruz, caj, secer, petrolej i mnogo drugih stvari. Tog dana se zakolje i nekoliko bikova a izlozeno meso podseca na slike sa pijace u Kathmanduu. Pored stocarstva i poljoprivrede mestani dopunjavaju svoje prihode radeci kao vodici ili nosaci brojnim trekerima. Nosaci i njihovi tereti su vecna nepoznanica za sve strance u Nepalu. U zemlji bez mnogo puteva, gde je priroda stvorila tolika brda i dolina, a izgradnja puteva i njihovo održavanje u podrucju monsunskih kisa je Sizifov posao, jedini siguran način kretanja je pesacenje po uskim stazicama i prenosenje svih potrebnih stvari samo na ljudskim ledjima. Bosi, bokova omotanih nekom krpom, jakih listova, sirokih stopala, sa debelim stapom i trakom od uzeta u rukama, nadaleko daju da se oseti koji je njihov posao od rane mladosti, do onog dana kada će klonuti pod necim preteskim za njihova stara i izmucena ledja. Na pristupnom marsu ekspedicija propis je da smeju da nose najviše 30 kg, ali za lokalne trgovce ili za sebe same znaju da ponesu i do 100 kg. Dnevne etape su im duže od 20 km, sa uobicajenim uzbrdicama i silazima, uz prelazenje potoka tamo gde nema mostova. Svasta sam video da nose: po 5 kanistera od po 20 litara kerozina, po 5 dugackih greda za rogove krova neke buduce kuce, tucane peci koje će grejati neke nove trekere... Ukoliko od Namchea idete prema manastiru Tjanboche, put je leo kao u raju, ravno tece po padini, sirok je vise od metra i nije pokriven kamenjem, tako da putovanje ne predstavlja nikakav problem i putnik stvarno može da uziva u okolini. To je jedan od najlepsih delova puta ka Everestu. Odusevljava vas pogled na Kantengu, Tamserku, Ama Dablam, Lotse i Everest, prizor kome sam se divio stotinu puta u knjigama, na fotografijama, u filmovima, sad je predamnom u svoj mogućoj realnosti. Nijedan prikaz, nijedan film ne mogu docarati taj predeo. Tu se covek potpuno prepusti sreći u obliku gledanja i dozivljavanja. Zatim se put spusta pored sume rododendrona, pa se uspinje 600 metara za Tjanboche, 3867 m. Izlaskom na tu visoravan se otvara nestvaran pogled: ne postepeno, već iznenada. Ne postojiosoba sa zivpm i bujnom mastom koja može da opise nešto tako fantasticno. Planine su sa svih strana, na platou je manastir sa svojim živim bojama, stepenicama, zlatnim proceljem, pravilnim zidovima. Manastir je podignut 1912.godine. U manastir je 1988.godine uvedena struja sa obliznje hidrocentrale. Nazalost, u januaru sledeće godine manastir je do temelja izgoreo. Unisteno je sve: verske slike, tibetanski cilimi, zlatni Budini kipovi, svila, brokat, biblioteka, kostimi za plesove, velicanstvene freske na unutrasnjim zidovima. Uz veliko angazovanje domaćih ljudi i nesebičnu pomoć iz inostranstva, podignut je novi veliki manastir. Svakodnevno se vrse verski ritali kojima prisustvuju i brojni trekeri. Uz mukle tonove bubnjeva i rogova i uz mrmljanje lama, procesija može da potraje i par sati. Od Tjanbochea se ide nekih 5-6 sati do Perichea, malog sela koje je poslednje mesto u tom delu regiona koje je nastanjeno preko cele godine. Visina je 4200m, nema vise drveca, samo zbnunje i trava. Podignuta je i jedna bolnica sa baro komorom u kojoj spas mogu da potraže trekeri koji se nisu dobro aklimatizovali na ovu nadmorsku visinu. Volonteri iz zapadnih zemalja rade ovde i svakodnevno drže predavanja o aklimatizaciji. Na padinama lenjo setaju jakovi (himalajsko govece) i pasu travu. Imaju dugu dlaku, velike rogove i kratke noge. Od njih Sherpasi dobijaju mleko, meso im je ukusno, od njihove vune se izradjuje topla odeca, koriste ih za radove u polju i najbolje su tovarne zivotinje u Himalajima. Čak im se koristi i balega, koju skupljaju, suse na suncu, zatim kao drva skladiste i koriste za lozenje tokom zime. Uspon se nastavlja do sela Lobuchea. Veliku razliku sam video u kvalitetu lodzeva u toku samo 4-5 godina. Sada je moderan podignut hotel sa 3 nacina dobijanja el. energije u hotelu. Kada sam isao prvi put, osetio sam prave probleme zbog slabe aklimatizacije ( malaksalost, glavobolja, gubitak apetita, kosmari u snu...) tako da sam morao jedan dan da provedem u odmoru, ali sam bio teran da hodam i da jedem supe od crnog luka i da pijem dosta tecnosti. Dnevno je potrebno na ovim visinama unositi 4-5 litara tecnosti. Nema mnogo znojenja na ovim visinama ali se voda iz tela gubi kroz pore, disanjem... Gorak Shep je na 5159 m visine i poslednje mesto pre ulaska u lednik Khumbu, gde je bazni kamp svih ekspedicija na Everest sa juzne, nepalske strane. Do baznog kampa se ide 3-4 sata gore dole, neki put kroz lavirint od leda, ali, srećom, mnogo alpinista i nosaca svakodnevno tuda prolazi tako da je staza oucljiva. To je i poslednje mesto gde trekeri mogu da dodju. Dalje je zabranjena zemlja. dalje mogu da idu samo alpinisti, koji su prvo osposobljeni za taj poduhvat, drugo, da bi se ucestvovalo u ekspediciji, treba izdvojiti veliku svotu dolara za ucestvovanje u usponu na Everest. 70.000 dolara za sestoclanu ekipu. Znaci, samo za odabrane.

Zemun007