Na ulicama Sakije

Posle višečasovne vožnje po neobičnim tibetanskim predelima stigosmo do našeg odredišta - Sakije. Iz daljine mi je grad odavao utisak industrijskog naselja. Nekoliko velikih zgrada i ceo jedan kompleks niskih gradjevina ofarbanih u depresivnu tamno-sivo-modru boju delovao je beživotno. Moje misli su tu mogle da nastane samo mašine ili neke druge predmete ali nikako ljudski život.
Ulaskom u grad uvideh da se ne radi ni o kakvim industrijskim postrojenjima već je reč o velikim zdanjima u koja su smeštene državne institucije tipa pošte, policije, vojske... Veliki manastirski kompleks opojasan visokim zidovima ofarban u odbojnu sivo-modru boju dominirao je starim delom grada. Ujedno su i sve ostale kuće u tom delu imale istu takvu fasadu i protezale su se na levu stranu rečice koja je grad delila na dva dela.
Stigosmo u dvorište hotela i pre nego što iziđosmo iz džipova stvori se tu nekoliko mladih uniformisanih lica koji odnesoše naše rančeve u hotel. Za njima, sa ostatkom stvari i obaveznim flašama sa vodom u rukama, ulazimo i mi.
Stojim u velikom holu, iznenađeno posmatram oko sebe. Okrećem se. Hol velik, pod i zidovi u mermeru, ogromna ulazna vrata kombinacije staklo-metal, prekoputa velika recepcija, u ćošku stilska garnitura za sedenje, sa visoke tavanice visi veliki raskošni luster, sve se sija... Je li ovo san ili java? Da li sam i dalje na Tibetu?
Ubrzo nas odvode u jednu ogromnu hladnu sobu sa jedno petnaestak kreveta na kojima se posteljina nije menjala u skorije vreme i u kojoj nema kupatila. Nastade kolektivno razočaranje. Odlazim do zajedničkog toaleta da ispitam aktuelnu situaciju u njemu. Ne, ne, ne... slika nije za pominjanje. Utisak je bio još crnji jer se sve to nalazilo u blizini onog uglancanog mermernog hola.
Uz određenu doplatu dobismo na spratu dve sobe sa kupatilima u kojima odmah nastade opsadno stanje. Voda hladnjikava, ali ko te pita. Usreći me i pogled na WC šolju, pa normalan krevet sa čistom posteljinom i peškirima...sreća, sreća , ljudi moji beskrajna sreća...
Četiri dana boravka na Tibetu, gde stalno duva vetar i nemilosrdno unosi prašinu u svaku poru, bez mogućnosti tuširanja ili pranja, učinili su svoje. Prljavi mi, prljava odeća, rančevi, gojzerice promenile boju od naslaga prašine...
U kontaktu sa tekućom vodom preporodismo se kao i naše stvari. U kupatilu izloženo nekoliko vrsta opranih čarapa i veša, dok počasno mesto, na dve postojeće vešalice okačene o kvaku prozora, zauze moja košulja i Draganina majica. Osmotrih kakva je situacija ispod prozora, a vezano za varijantu da nam vjetar oduva stvari koje se suše, zadovoljno zakljujčah vrata sobe i u pratnji našeg vodiča krenusmo u obilazak obližnjeg manastira.
Manastir se nalazi u neposrednoj blizini hotela. U toku su radovi na njegovoj rekonstrukciju. Na samom ulazu prizor koji smo često sretali po Tibetu, situacije u kojima žene obavljaju teške fizičke poslove. Ovde su dve žene sa velikim lopatama među gomilama šljunka prosejavale pesak i prenosile ga.
Manastir je sagrađen u XII veku i trenutno u njemu živi oko 250 monaha tj. lama. Po navodima našeg vodiča izdržavaju se od dobrovoljnih priloga i rada na imanju. Pre kineske okupacije bratstvo je brojalo preko 1000 monaha. U jednom od dvorišnih objekata čuje se kroz otvorena vrata interesantno horsko pevanje. Provirih i videh mnogo mladih žena i devojaka koje su pevajući, nekim drvenim alatkama sa dugačkim drškama, kao u kolektivnom transu, udarale o zemlju tj. u nabacani pesak i tako pripremale podlogu za pod.
Molitveni deo manastira pored statua buda, brojnih obrednih predmeta, sećija za molitve, prepun je zapaljenih sveća lojanica koje isparavnjem proizvode jednu tešku atmosferu za nenaviknutog posetioca.Ulazna vrata su jedini otvor. Obiđosmo još nekoliko objekata u manastirskom krugu i na kraju prilikom izlaska iz jedne niske prostorije udarih glavom o drvenu gredu. Glava jeste bosanska, ali zaboli...
Ostatak dana provedosmo u razgledanju grada.
Naš hotel lokacijski beše veza starog i novog dela grada. U novom delu, duž širokih ulica, na kojima ne sretosmo nijedan automobil, poređane su nove kuće kao i nekoliko brižno uređenih zgrada državnih institucija.
Nailazimo na posađene sadnice drveća koje se bori sa surovom klimom. Neke odolevaju, dok su se neke već osušile. Bi mi žao. U tim prostorima ne postoji zelena boja, toliko prijatna za ljudsko oko. U nekoliko postojećih prodavnica prodaje se šareniš sačinjen od kineske robe. Nailazimo na dve pekare, a ubrzo i na treću, najbolju.
Nastavak sledi.
Pozdrav

Radmila0604