Prica o zivotnim vrednostima - o bogatima i siromasnima

Ceo naš boravak u Nepalu i na Tibetu bio je jedan izuzetno lijep i prijatan doživljaj u kom je treking po Himalajima, za mene kao velikog ljubitelja prirode i planinara, zauzeo posebno mesto. U početku mi je bilo neobično, da ne kažem neprijatno, što neko drugi nosi moj ranac. Navikla sam da moj ranac bude na mojim ledjima. Sama planinarska etika i bonton nalažu da svako nosi svoj ranac. Džentlmeni i kavaljeri se ne priznaju. Sa znanje da će vaša ledja nositi sve što stavite u svoj ranac opominje vas da pažljivo birate stvari koje stavljate u njega, pa tako umesto 5 majica pakujete 3, umesto velike paste za zube tražite što manju kao i sapun... Često mi se dogodilo da sam prilikom pakovanja hrane zaključivala da je bolje i da malo budem gladna nego da posrćem pod težinom ranca. Grebanje tj. uzimanje od drugih je takoodje neprimereno, u smislu da neki namerno neće da nose neophodne stvari jer znaju da će ih uzeti od nekog drugog. Ukratko: nosi šta i koliko ti treba i ne traži od drugog. Na tome se, između ostalog, baziraju divna planinarska druženja, gde se deli i dobro i zlo pa i poslednji sendvič, i gde egoisti i grebatori brzo budu eliminisani. Dvojica naših šerpasa su bili izuzetni: tihi, nenametljivi, gotovo nevidljivi a stalno prisutni. Uglavnom su išli iza nas i svaki put kad bih se osvrnula nazad dočekalo bi me blago lice koje istog trena počinje da krasi osmeh. Jedan od njih je govorio engleski, pa smo od njega saznali dosta o životu šerpasa, njihovim običajima i kulturi. Atmosfera na trekingu interesantna i dinamična. Trekeri pristigli iz raznih delova sveta, i na moje zadovoljstvo, među njima dosta mladih. Svi željni da bar malo osete i osmotre, božansku lepotu večnih i magično privlačnih Himalaja. Susrećemo i dosta prilično starih koje godine ne obeshrabruju. Svi se pozdravljamo sa „namasteee” i osmehom, kao sa starim prijateljima. Svi su nekako pozitivni, otvoreni, zadovoljni... Umorni, oznojeni, prašnjavi ali srećni na trekerski način. Okruženje je učinilo svoje. Retki su bili oni sa kojima smo se ćutke mimoilazili. Spuštamo se, penjemo, prelazimo preko visećih mostova koji se ljuljaju i duž čijie ograde na vetru vijori bezbroj molitvenih zastavica, prolazimo kroz naselja u kojima se odvija svakodnevni život Šerpasa, pored inprovizovanih prodavnica, pored kuća iz kojih dopire primamljivi miris sveže prženog testa (ja i Dragana obećavamo sebi da ćemo ga probati u povratku kad bude manje važno da li će nas zaboleti stomak), pravimo povremene pauze za fotografisanje ili jelo, pijemo dosta vode zbog visine i flaše sa vodom držimo na dohvat ruke, nanosimo nove slojeve kreme za sunčanje, prolazimo pored vodopada vrtoglave visine, mimoilazimo se sa brojnim šerpasima natovarenim raznoraznom robom koju je zbog nedostatka puteva moguće jedino na taj način dopremiti do udaljenih planinskih mesta. Ne prestajemo da se čudimo njihovoj snazi, njihovim ledjima i kičmi koja izdrži toliki teret, nogama koje to sve nose ponekad obuvenim u plastične papuče ili japanke i licima na kojima se ne oslikava težak život i nezadovoljstvo. Naprotiv, osmeh sa njihovog lica ne nestaje dok vas pozdravljaju. Čime li hrane svoj duh? Sigurno verom i ljubalju. Ja i Dragana u povratku naidjosmo na jednog nešto starijeg šerpasa koji je bezuspešno pokušavao da uveže svoj rasuti teret. Videvši da je to posao koji ne može sam savladati zaustavismo se da mu pomognemo. Četiri plastične kante sa kerozinom, dve kante neke biljne masnoće koja je počela da curi i još puna velika korpa drugih stvari bio je teret koji je on poneo prethodno ga ne uvezavši dobro. Pokupismo rasute kante i umašćenim rukama uvezasmo kanapom za korpu. On čučnu namesti se da ga natovarimo. Nas dve ne uspevamo da pomerimo tovar. On pokušava nekako da nam pomogne i kad ga uz njegovu pomoć teškom mukom natovarismo, pre nego što se diže a verovatno pod težinom tereta pade. Jao, jao majko moja... Ne vidimo od korpe i svih onih kanti da li je čovek živ. Verovatno ga onolika težina zgnječila. On onako mali, mršav a natovario teret bar dva puta teži od sebe, a ja i Dragana umesto da pokušamo na neki način da ga ubedimo da negde ostavi deo, mi mu još pomogosmo da nastrada. Strašno... Mene hvata panika. Dragana prisebno hvata tovar u nameri da ga skine sa čoveka, ja se priključujem, naš šerpas počinje oslanjajući se rukama o zemlju da ustaje, ispravlja se koliko to onaj grozni teret dozvoljava, okreće se prema nama, sastavlja ruke u znak zahvalnosti blago se naginjući ka nama... Neee, neee, ne savijaj se čoveče sad kad si ustao, opet ćeš pasti-prostruja mi kroz glavu. Nije pao. Pogledah u nesklad ispred sebe: ogroman teret na malom čoveku čiji pogled dopire do visine obrva jer se ne može ispraviti, a na licu osmeh pun zahvalnosti... Ni traga patnje... Odakle ta snaga? Odakle taj spokoj? Odakle taj osmeh? Shvatih istinske životne vrednosti. Dadosmo našem šerpasu bombone nemajući šta drugo, a on opet sklapa ruke i naginje se i opet u strahu pomislih da će izgubiti ravnotežu i pasti. Nastavljamo pešačenje i nakon stotinjak metara nailazimo na interesantnu sliku: ogromni, debeli treker opremljen najmodernijom trekerskom opremom i najnovijim modelom mobilnog telefona zadihano tetura u potocima znoja iz ogromnih naslaga sala, pored njega šarpas bezbrižno sa lakoćom gotovo skakućući nosi njegov veliki ranac. Prvi: velik, bogat, opremljen, nesrećan (bar naoko), verovatno došao na treking sa namerom da smrša; Drugi: mali, siromašan, bezbrižan i srećan. Shvatih ko je zaista bogat u celoj toj situaciji. Ko je gospodar a ko rob.

Radmila0604