Sa osmehom na licu - Namasteee:)

Namasteee... Namasteee... Namaste...
Pozdrav se izgovara sa osmehom na licu i zato, moliću lepo, jedan otpozdrav sa osmehom od onih koji čitaju.
Inače Nepalci a i Tibetanci su veliki sluhisti. Reči pa i rečenice koje smo koristili u komunikaciji među nama na srpskom jeziku, ubeđeni da ih oni nisu ni čuli, znali su spontano, tečno i pravilno akcentovane da ponove. U početku sam se pitala: gde samo naučiše srpski jezik? Pitala sam se odakle im tako istančan osećaj za zvuk, i na kraju sam to vezala za dugotrajni i stalni kontakt i spoj sa prirodom, za osluškivanje najfinijih tonova i melodija koje samo ona može da proizvede a koje nisu narušavali zvukovi bučnih motora i ostalih tehnoloških izuma. Nažalost, tehnika čak i na doskora zabitom Tibetu, remeti hiljadugodišnju prirodnu ravnotežu oduzimajući ljudima dušu pretvarajući ih u mašine programirane za trku za materijalnim dobrima i novcem. Prava je sreće što je taj proces tamo za sada prilično spor. Možda će zato imati vremena da iznadju način kako da se modernizuju a da ipak sačuvaju svoju autentičnost koja je od neprocenjive vrednosti. Bilo bi mi zaista veoma žao kad bi se otvorena, bezbrižna i nasmejana lica Nepalaca pretvorila u namrgodjene, zabrinute, užurbane zapadne face koncentrisane samo na sebe i svoje mobilne teleofone toliko da ne registruje one pored sebe. Pored divnih pejzaža, prijatne klime i ljudi, ono što mi se najviše dopalo u Nepalu je sigurnost. Sigurnost na ulici, u prevozu, na svim javnim mestima. Osećaj da ni jednog momenta niste ugroženi u smislu da vas neće odžepariti, da vas niko neće napasti ni fizički ni verbalno, da vas neće prevariti u prodavnici, menjačnici i sl. je za mene nešto što dobija najvišu ocenu prilikom izbora destinacije za putovanje. Nepal je upravo zemlja u kojoj možete da se krećete kud hoćete, koliko hoćete, u svako doba dana i noći, da budete i da se osećate sigurno. To je osnovni uslov da bi se upoznala nepoznata sredina i kultura i osetili njeni damari. Nikad neću zaboraviti stres koji sam doživela prošle godine u Najrobiju, gradu čiji beli stanovnici žive u bogatim velikim kućama sa visokim ogradama na kojima se nalaze spirale bodljikave žice pod električnim naponom, i koji imaju ograničenu slobodu kretanja. Česta su meta fizičkih nasrtaja siromašnog crnog stanovništva. Žive skriveno, ušuškani iza pomenutih ograda. Šta se dogodilo? Po povratku sa Kilimandžara dva poslednja dana proveli smo u Najrobiju. Jedan dan smo proveli u razgledanju grada i posjeti našoj ambasadi a drugi smo imali slobodan i iskoristili smo ga za šoping. Išli smo na jednu interesantnu pijacu na otvorenom gde se prodavalo sve i svašta. Po završetku kupovine nas četvoro smo zajedno krenuli ka hotelu ulicom u kojoj su sve kuće bile skrivene iza visokih ograda. U momentu sam poželela da uslikam jednu. Zaostadoh iza mojih drugara, izvadih foto aparat i pokazah čuvaru koji je stajao pored graničnog zida između dva dvorišta moju nameru da fotografišem. Na njegovo potvrdno klimanje glave škljocnem fotoaparatom i produžim ka mojim drugarima koji su prilično odmakli. Posle desetak petnaest metara čujem kako neko trči iza mene. Okrenem se i vidim crni čovek -zver sa iskolačenim crvenim očima i ogromnim vilicama juri ka meni, stiže me, zgraba za ruku i silom pokušava da vrati nazad i uvuče u dvorište čiju ogradu sam fotografisala. Bože šta me odjednom snadje. Pokušavam da se oduprem. Nemam zašto da se uhvatim pa pokušavam nogama da kočim, ali čovek-zver ima mnogo više snage. Vuče on na svoju stranu, vučem ja na svoju. Čini mi se da mi je sad ruka za koju me vukao duža od ove druge. U drugoj ruci sam čvrsto držala moj foto aparat sa dragocenim fotografija sa Kilimandžara. Ne znam da li sam se više plašila za sebe ili za fotoaparat. Shvatila sam da me je verovatno video na kameri kad sam slikala i posumnjao da sam ko zna zašto to uradila i da će najpre da mi razbije aparat a tek onda... Prolazi mi kroz glavu informacija da je po statističkim podacima u Keniji svakih pet minuta jedna žena silovana. Panično mu ponavljam da sam turista i pokušavam da dozovem nekog od mojih drugara da mi priteknu u pomoć. Ali...Oni pričajući nisu ni primetili da sam ja ostala prilično iza njih i da sam u velikoj nevolji. U momentu kad me dovuče do same kapije spazih jednu betonsku žardinjeru za koju sam se grčevito uhvatila. Bilo mi je važno da neko od mojih vidi ako me uvuče u dvorište. Sad iz sve snage vičem: Draganaaaaaaa... Draganaaaaaa... Počinje panika da me hvata. Počinjem i da plačem ali i dalje dozivam: Draganaaaa... Draganaaaa..., Dragana daleko i nema šanse da me čuje. Čovek -zver vuče, ja se držim za žardinjeru, svoju saveznicu. U jednom momentu vidim da je nekoliko crnih mladića koji su se nalazili na ulici na pola puta između mene i mojih drugara počelo da viče Dragana... Dolazi slika koju neću nikad zaboraviti: Dragana se okreće, trči ka meni sa kesama u rukama i viče Radmila, Radmila. Za njom trče Karić i Ado. Odjednom se tu niotkud stvori gomila ljudi. Izidje i neka žena iz dvorišta, stigoše i moji drugari. Ja van sebe .Čovek-zver i dalje ne pušta moju jadnu ruku. Stisko je kao da je njegova a ne moja. Uspeli smo nekako da objasnimo da smo turisti, planinari, daleko od bilo kakve špijunaže. Stražar na čiju dozvolu za slikanje sam se pozvala rezervisano izjavljuje da je on nadležan samo za drugo dvorište, sve u stilu: ja moje ne dam da slikaš a tudje možeš. Pošto mi je po nalogu žene koja je izišla iz dvorišta (ona me je inače smirivala videvši koliko sam bila uznemirena) čovek-zver pustio ruku izbrisala sam spornu fotografiju i nastavismo put ka hotelu da bi uveče putovali ka Londonu tj. Beogradu. Šta se sve doživi zbog jedne fotografije. Trauma za ceo život. E pa Rado, nećeš više svašta da slikaš a ni da ideš u takve sredine, rekoh samoj sebi. Razmišljala sam kasnije o čoveku-zveri jer mi se njegova faca urezala u mozak. Nisam ga osuđivala. Fascinirala me njegova odanost i privrženost gospodaru. Sigurna sam da bi po nalogu gospodara bio u stanju onim svojim čeljustima od vilica i da rastrga žrtvu.
Pozdrav do sutra.
Draganicooo hvala ti i ovom prilikom.

Radmila 0604