8. maj

Imao sam veliku sreću sto sam to popodne otisao do baze. Planirani odlazak, sutradan, 8.maja se izjalovio. Vreme je bilo loše, oblacno, padao je sneg, ništa se nije videlo. A i noc sam loše proveo. Kako sam imao solidne simptome uticaja velike nadmorske visine, nisam dobro spavao. Svaki cas sam morao da izlazim iz satora da izbacim visak vode koju sam morao uvelikim kolicinama da unosim. Tokom noći se nekoliko puta čuo huk odrona kamenja na liticama iza satorskog naselja.
Znaci, 8.maj je bio oblacan i resili smo da se spustimo nize, do mesta Sakia da bi nam bilo lakse na manjoj visini. Bilo mi je zao što se nismo videli sa clanovima naše ekspedicije na Everest. Krenuli smo dole, uzput svratili do manastira Rongbuk. Prisecao sam se starih fotografija ekipe Malorija i ostalih ali delovi automobila u dvoristu i satelitske antene na zidovima su imali negativan uticaj na moje memorije.
Krenuli smo dzipovima dole, ali nigde ni traga nekog sela gde bi mogli da pronadjemo naše alpiniste. Već smo presli nekih pedesetak km kada u jednom mestu stade jedan od naših dzipova. Zaglavilo mu se staklo na suvozacevom prozoru. Ja sam iskoristio priliku i izasao iz dzipa i svratio do obliznjeg lodza. Usao sam u dnevnu prostoriju i tražio ne bih li slučajno video naše alpiniste. Nije ih bilo i poceo sam da tražim po okolnim restoranima, nigde ih nije bilo. I taman sam usao u nas kruzer i da zatvorim vrata, vidim crnu majcu na jednom visokom tipu, sa srpskim grbom na levoj strani. TO JE TO!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Iskocih iz dzipa i rekoh Srbine, gde su ostali. Nisam ga poznavao ali on me odvede na sprat lodza u koji sam prvi put usao. A gore,,,kompletna nasa ekipa. I svi iz naše ekipe dodjose gore i tu smo sa njima proveli u prijatnom caskanju nekih pola sata.
Fotografisali smo se na kraju ispred lodza za uspomenu pozelesmo im sreću pri usponu i krenusmo dalje, tamo gde je Rada već opisala.

Zemun007