Jos jednom braca Rusi pomazu

Tokom 1998.g. sam sa pok. Zoranom Mileticem u dva navrata bio u Nepalu a glavni razlog našeg puta je bio organizacione prirode za exp na Everest 1999.god. Da pojasnim, on kao penjac, ja kao logisticka podrska iz baze, izvestac... U jesen smo u Kathmandu-u sa našim bratom Deepakom napravili specifikaciju opreme koja nam treba, koju imamo kod njega, napravili kontakte sa proverenim Serpasima, tražili najpovoljniju cenu za ucesce u dozvoli i za penjanje i za bazu (za mene). U igri su bili i još par osoba sa razlicitim ambicijama oko exp. Pripreme su nastavljane i po povratku u Srbiju, ali, ja sam već u februaru znao da nevu da idem, Prevelika je opasnost bila od bomb pretnji naših prijatelja sa zapada, nisam ni pomišljao da ostavim porodicu. Zoran je ipak po planu krenuo na put, čak posle početka bombardovanja, uz specijalnu dozvolu ministarstva da kao vojni obveznik može da napusti zemlju. Kasnio je sa pripremama, polaskom i nedostajao mu je kompletan novac. Dosao je u KTM, Deepak mu je malo pomogao ali je ipak morao da odustane od skuplje varijante odlaska sa juga iz Nepala, već je presao na severnu, tibetansku stranu. Partneri su mu bili iz iste zemlje, Gruzije. Prikljucio im se na bazi u ledniku Rongbuk. Vodja exp je bio Gia Torladze. U emisiji, izvestaju po povratku, *Svet alpinizma* na SOS-kanalu je pricao da Gruzijci nisu bili bas fer prema njemu, i kao da su mu čak i odmagali. U tome je bio i problem nedostatka nekog našeg coveka u bazi, koji bi mogao mnogo da pomogne (na srpski način, čak, ako treba) Izveo je normalno aklimatizovanje tokom aprila uz podizanje visinskih kampova i osiguranja smera uzadima tako da je prvobitno planirao da na uspon krene između 5. i 10.maja. Vreme je bilo loše kakvo Serpasi ne pamte u poslednjih 20 godina. Od 12 ukrajinskih penjaca, trojica su samo uspela da osvoje vrh, ali se samo jedan, i to sa velikim promrzlinama (na snimku, crn nos, lice, prsti na nogama i rukama) vratio, dok su ostala dvojica zauvek ostali na visini oko 8500 m. U kampovima je zavladala nervoza, ponegde i panika (još par penjaca je nastradalo). Sa Serpasom Jangbuom je postavio sator na 7800 m a zatim 18.maja i poslednji sator u kampu na 8300 m. Sledećeg dana skledila je njegova najveca (do tad) zivotna drama dok je cekao Serpasa da sa pomoćnicima donese kiseonik i hranu. Loše vreme se smenjivalo u talsaima. Duvao je orkanski vetar, temp -50 stepeni. Serpas se nije pojavio. Ostao je sam bez hrane, kiseonika, vode. Srećom po njega, odnekud se pojavio Rus Korukov, covek koji je u bivšem SSSR-u bio *beli mis*. Sluzio je za eksperimente u laboratoriji za svemirske letove. Ka vrhu krecu 24.maja. oko 6 h, sto je kasno za polazak. Uzdao se u iskustvo i snagu, a u stvari nije bio svestan da je za sve vreme provedeno na velikoj visini izgubio i ono malo snage sto je imao.(Kad je gostovao u mojoj emisiji posle par meseci, bio je jako mrsav, iako se malo povratio, i rekao je da je izgubio 19 kg za tih 6-7 dana provedenih preko 8000 m, organizam je pojeo samog sebe). Oko 13 h je bio na *Drugoj stepenici*. video je krov sveta. Samo još sat - dva uspona. Oblaci su postajali sve gusci, kazaljka na meracu je pokazivala da je boca skoro prazna a smrznuta tela Poljaka, Ukrajinca i Belgijanca su izazivala u njemu uzasan osecaj nelagodnosti. Znao je da bi poslednjim atomima snage popeo vrh, ali se pitao da li ima snage da noc provede na vrhu ili u njegovoj blizini. Ledene suze su mu kvasile lice ispod maske. Kroz nekoliko sekundi promotao mu se po glavi ceo zivotni film. Odustaje. Everest će sacekati neku drugu priliku. Usporenih.

Zemun007