Vladan nastavlja o Tibetu

Moje vidjenje:

Od Tingrija smo znaci stigli do manastira Rongbuk koji je na oko 5200 m n/v. Sve evropske planine, vecina americkih Kordiljera i Anda, africke planine i još puno toga je ispod te visine. Iako je toliko visoko mocne masine lend kruzera su nas bez problema dovezle do kapije ulaza u bazni kamp Everesta.
Toliko godina sam mastao o tom trenutku.
Znaci, izabrali smo jedan od stanova u spaliru satora duz puta ka bazi, smestili se i razgledali pokretne shopove duz puta. U Kathmandu-u sam vidjao kamenje sa fosilnimostacima puzeba i drugih zivotina crno-sive boje, u Tingriju po prvi put iste fosile ali tibetanske i druge boje, koja ide na braon-crveno, ali i jedni i drugi su bili manji od pesnice. Ovde, u bazi, ogromne kamencine sa fosilnim ostacima. Jako interesantno da se kupi i za kucu i za poklon ali jako nezgrapno i teško za transport. Bilo je i komada (verovatno) cilibara sa zauvekuhvacenim zivotinjama u parcetu smole.
Iako smo se aklimatizovali još u Nepalu, mene je maloudarila veliak visina. Nikada nisam imao velike probleme na velikim visinama, ali sam uvek bio klasican primer kako na coveka deluje visina. Moji drugari su uglavnom bolje podnosili ovaj problem. Meni se samolezalo ali sam znao da to nikako ne smem da uradim i da je p[otrebno da setam. Tako sam uz dosta volje i krenuo u pravcu baznog kampa ( oko sat i po peske lagano uzbrdo). Radmila je već bila otisla gore, Dragana je bila tu negde, ja sam resio da prosetam dokle mogu i taman sam krenuo, kada su me na malim kocijama sa malim konjicem upregnutim, sustigli dva Zagora, Dragan i Joca koji su krenuli ka bazi. Kako sam bio prilično umoran i bezvoljan, njihov vozac, Tibetanac, lako me je nagovorio da sednem pored njega i mali konjic je dobio i četvrti teret iza sebe. Sada znam kakva je sreća bila sto su naisli jer verovatno ne bih imao volje taj dan da odem do baze, a sutradan je bilo jako loše vreme.
Stigli smo do platoa pored lednika Rongbuk. Kamenje koje je lednicka reka donela godinama unazad. Ispred platoa gde su podignuti satori ekspedicija je jedan mali brezuljak koji kao da brani ulaz u bazu. takođe je to branio i natpis na engleskom koji je govorio da neovlasceni ulazak može da se kazni sa 200 dolara. Nije mi se placao taj penal i tražio sam neke kineske zvanicnike na ulazu koje bih zamolio da odem do baze do naših prijatelja koji su ucesnici ekspedicije. Jedva sam nasao nekoliko Kineza , verovatno ucesnici neke ekspedicije, koji su mi rekli da smem da prođem. Ja sam to shvatio kao legitimnu dozvolu za ulazak i krenuo unutra, mada oprezno. Oba Zagora su bila tu negde a ja sam zamolio neke Japance da me snime mojom kamerom i aparatom u telefonu.
Usao sam u bazu i tu mi se prikljucio Joca, drugi Zagor, Dragan je bio tu negde ali ga nismo videli. Po nekom nagonu a i po sturoj informaciji neke Engleskinje Joci, krenuo sam pravo ka donjem desnom delu baze. Joca je tražio Ruse na drugoj strani. Ubrzo sam video nasu trobojku kako vijori na vetru, zatim i grb Planinarskog saveza Srbije na jednom satoru i znao sam gde smo.
Baza je bila poprilično pusta i oko naših satora nije bilo nikoga. Poceo sam da dozivam, na srpskom, naravno, ali niko se nije odazivao. Uskoro je izasao jedan Serpas i rekao mi je da je cela ekipa otisla nekih 5 km nize do sela da se odmori i da će doći sutra ujutru.
Na neki način sam to i ocekivao jer mi je Jacimovic pre puta rekao , na informaciju da ću doći do baze tokom exp, da bas u to vreme planiraju da se spuste u niziju da se fizicki i psihicki odmore i pripreme za nove napore. Do tog vremena planiraju da opreme kampove do 7500 metara i da se spuste na odmor. Dosao je i Joca i tu smo napravili par snimaka. Kada već nikoga zivog nisam nasao,otisao sam da potražim mrtve, tj spomenike njima podignute na jednom brezuljku. Tražio sam spomen ploce Zoranu Mileticu, Maloriju i Irvinu i drugim penjacima. Zoranu su plocu postavili clanovi vojvodjanske exp pre dve godine. Nisam nasao ni jednu ni drugu plocu. Video sam mnogo drugih, sa natpisima meni poznatih ali i nepoznatih osoba. Kasnije mi je Milos Ivackovic rekao da su i jedna i druga ploca koju sam tražio tu, vrlo blizu, ali ja nisam imao volje da preturam po kamenjaru.
Vratilli smo se na isti način stim sto je Dragan falio. Mi smo mislili da se on već spustio, dok je u stvari, on bio na brezuljku misleci da će nas videti. A nije nas video i kasnije se vratio sam.

Malo citata i iz drugih knjiga nije na odmet

„Tibet je poslednja ziva spona koja nas spaja sa civilizacijama iz daleke proslosti. Misteriozni kultovi Egipta, Mesopotamije, Grcke, Inka i Maja propali su unistavanjem njihovih kultura i zauvek su izgubljeni za naše znanje, osim nekoliko oskudnih fragmenata. Tibet duguje prirodnoj izolaciji i nedokucivosti sto je uspeo ne samo u održavanju, već i ocuvanju živih tradicija, znanja o tajnim snagama ljudske duse i najvisih dostignuca ezotericnih ucenja”

Lama Anagarika Govinda

„Bilo gde da živim, pratice me ceznja za ovom zemljom... Ponekad mi se čini da čujem lupanje krila divljih gusaka i zdralova, koji lete nad Lasom u jasnim, mesecinom okupanim hladnim noćima..” Heinrich Harrer: „Sedam godina u Tibetu” „Kad budu metalne ptice letele i konji trcati na tockovima, tibetanski narod će se razici kao mravi po svetu i Dharma će doći u zemlju Crvenog Coveka”

Tibetanski tekst Padmasambhava, napisan pre 1200 godina

Zemun007