Svadja je greh

Jedno od moralnih načela Šerpasa kaže da je svađa greh, ma koji joj je razlog. Ajde da ga uvek imamo u vidu i mi na ovim našim prostorima i sa ovakvim našim temperamentom. Sa putovanja po Nepalu i Tibetu vratila sam se prepuna utisaka ali i sa potpuno iskristalisanim sistemom vrednosti, spoznavši prave istinske životne vrednosti. Shvatila sam kako je jednostavno biti srećan i zadovoljan sa minimumom materijalnih dobara ukoliko u sebi nosimo jedan zdrav duh i živimo u takvom okruženju. Napredak nauke, tehnike i tehnologije mnogo nam je olakšao život ali nam je mnogo i uzeo, i još uzima, sve dok od nas ne napravi prave mašine, tela bez duše. Sve je manje ljubavi, romantike, nestalo je stida, mnogo je usamljenih, mnogo bolesnih, nesrećnih... Potrošačka groznica hara... Zakoni kapitala uređuju naše živote... Mislim da je čovek u celom tom procesu na kraju gubitnik jer je sve manje čovek. Materija gospodari duhom ,novac je vrhovni gospodar , gospodar zbog koga mnogi gube živote. Bilo je veoma prijatno upoznati tibetansku i nepalsku kulturu napravljenu po meri čoveka i za čoveka koji ne robuje materijalnim dobrima i gde se zna mera i red. Napunila sam baterije i trudim se da mi što duže traju. Gariju predlažem da što pre otputuje u Nepal i na Tibet, da zaroni u beskraj tamošnjeg duhovnog prostranstva. Svoj pogled nek usmeri ka istoku, tamo gde izlazi sunce i gde se rađa dan. A sad sledi nastavak priče od juče. Nadam se da nisam dosadna. Pišem u želji da što bolje doživite predele, ljude, ambijent, atmosveru u kojoj smo se mi nalazili. Noć u šatoru podno Everesta Nakon što smo se smestili kod naših gostoljubivih domaćina ostalo nam je čitavo popodne na raspolaganju. Joca, Vlada i Dragan odoše da se prošetaju, Dragana htede da se malo odmori a ja krenuh u istraživanje okoline. Na obližnjem uzvišenju ugledah neko zdanje i krenuh ka njemu. Prolazim pored platoa na kom su parkirane brojne konjske zaprege koje voze turiste do baznog kampa. Ne znajući da ja maksimalno koristim svoje noge kao prevozno sredstvo nude mi prevoz koji odbijam. Dolazim do krivine, pa do još jedne, pa do sledeće... Ono zdanje na uzvišenju dosta je udaljeno od puta delovalo mi je prilično negostoljubivo i turobno. Prolazim ga i nastavljam dalje. Prašnjavi put, okolo visoka brda, kamenje i samo kamenje na sve strane .Nigde drveta.Desno po dolini posutoj kamenjem krivuda reka. Niske konjske zaprege koje povremeno nailaze podižu za sobom oblak prašine. Silazim sa puta kako bi izbegla prašinu i krećem uskom jedva vidljivom stazicom ka jednom brdašcu vodjena znatiželjom da vidim šta se iza nalazi. Popeh se i ugledah sledeće brdašce, pa sledeće, pa sledeće...Vuče me visina. Zaboravljam na vreme. Sa leve strane se povremeno obrušava kamenje sa velike visine ali sa bezbednog odstojanja za mene. Na kraju stigoh na uzvišenje i ugledah dole u dolini ogroman plato sa skupinama manjih šatora između kojih su se nalazili veliki šatori. Shvatih da je to bazni kamp odakle kreću sve ekspedicije na uspon na Everest. U daljini sad već prilično uvijen u oblake nazire se on - moćni Everest, on zbog koga su svi, pa i mi, došli tu. Mi dođosmo ovaj put da mu se poklonimo ali sledeći...videćemo. Napravih nekoliko fotografija i uvidevši da sam sama neplanirano otišla predaleko, vratih se onim istim stazama ka našem šatoru. U šatoru zatekoh samo Draganu zabrinutu zbog mene. Shvatih da sam nepromišljeno otišla daleko i zadržala se prilično. Naši drugari otišli do baznog kampa a Dragana ostala da čeka mene. Bi mi strašno krivo zbog moje nepromišljenosti. Zarekoh se sebi da ću sutra, čim ustanemo, otići sa Draganom do baznog kampa, bez obzira na vremenske uslove. Dan je bio na izmaku i valjalo ga je još malo iskoristiti. Sa Draganom odlazim do reke. Neko vreme sedimo pored. Posmatramo vodu prispelu sa himalajskih vrhova. Posmatramo i oprani veš raširen po kamenju da se suši. Ne trebaju im štipaljke i pored ovako jakih vetrova. Uskoro dolazi mlada Tibetanka sa velikom limenom kantom na leđima, spušta je, zahvata metalnom kutlačom vodu i sipa u kantu. Lep prizor. Slikamo je i ona znatiželjno prilazi da vidi fotografiju.Gleda i smeje se. Ukazuju se dva niza zdravih belih zuba na tamnom licu ukrašenom uvijenom crnom pletenicom, tirkiznom vunom i minđušama. Postaje hladno i odlazimo u naš šator gde zatičemo Vladu i Jocu. Kasnije dolazi i Dragan. Polako pada mrak, naš domaćin zatvara vrata pred hladnoćom koju donosi noć. Povremeno loži vatru dok ne sedi na svojoj stoličici pored peći. Mala Kin Cang se muva oko njega kao malo umiljato mače stidljivo provirujući iza njegovih leđa. Jedemo ananas koji smo doneli iz Katmandua. Dajemo i našim domaćinima. Oni nepoverljivo gledaju, uzimaju, probaju ali nisu baš oduševljeni. Stari Tibetanac nas nudi nekim kineskim bonbonama i žvakama. Neobično. Mi smo do sada delili bonbone malim Nepalcima i Tibetancima a evo sad nas časti deda naše male Kin Cang, dok njena majka u susednoj sobi pravi neko jelo koje je mirisalo na zapršku. Nismo imali apetit a ni želju da nešto jedemo. Joca je pojeo deo supe od belog luka. Oprobah je i učinu mi se ukusna. Vlada se smestio u čeoni deo šatora i brzo zaspa. Nije se dobro osećao što od visine (preko 5000 m), što od umora i slabog apetita. Joca, njegov školski drug i dugogodišnji prijatelj brine o njemu. Posmatrajući to počinje i naš domaćin da ustaje, pokriva ga, ušuškava. Zabrinula se za Vladino zdravlje i mala Kin Cang ali uskoro umorna ode na spavanje. Ona je pored pranja sudova prala i veš. Dragana ima divnu fotografiju na kojoj pere veš u ogromnom lavoru. Posmatram našeg domaćina i razmišljam koliko plemenitosti i ljudske dobrote izbija iz tog čoveka izraslog iz ovog kamenja, iz ove pustoši u kojoj živi svoj život. Da, očigledno da plemenitost i dobrota uspevaju i na tvrdom kamenu. Oskudica i nemaština ih verovatno još jačaju i produbljuju. Uskoro i on ode na spavanje prethodno nam pokazujući na složene jorgane za pokrivanje i ugasivši solarnu svetiljku. Napolju hladna himalajska noć. Šatorsko naselje utonulo u san. Naši domaćini u susednoj sobi kao da nisu živi. Čuje se zavijanje vetra i povremeno odronjava kamenja. Vetar kroz skrivene pukotine dopire unutra. Zavlačim glavu među naslagane jorgane i rešavam problem vetra, ali kamenje me muči. Svaki put kad počne da se kotrlja pomislim da je sve bliže i bliže. Da situacija bude još gora, ja i Dragana se nalazimo na strani sa koje se odronjava. Ubeđujem sebe da ovo naselje nije od juče tu, da su njegovi tvorci dobro procenili gde je bezbedno i da su i oni izloženi potencijalnoj opasnosti. Visina kao i neudobni lažaji čine svoje: ne možemo zaspati. Krećemo sa pričom kako bi prekratili noć a i ja sebi skrenula pažnju sa tog pretećeg kamenja. Nižu se teme...vraćamo se u detinjstvo...pa u sadašnjost...dotičemo i problem alkoholizma... Kud sve priča ne odluta. Vlada dobro ušuškan spava mirnim snom. Peć na sredini našeg šatora još uvek greje. Počinje i nas da hvata polusan. Više ne razmišljam o kamenju. Misli mi okrenute ka Everestu sa pitanjem: da li je noćas neka ekspedicija krenula na vrh i kako im je? Kako je onim u visinskim logorima? Razmišljam: Koliko pozitivne energije u ovom šatoru noćas, u ovom naoko bednom prostoru. U jednoj sobi naši domaćini tihi, mirni, dobroćudni, odmereni na drugoj mi koji smo prešli dalek put da bi osetili ove prostore koji funkcionišemo kao uigrani tim, složni, i brižni jedni za druge. Prolazi noć, spavamo i nespavamo. Sa pojavom prvih znakova zore iz svoje tople vreće ustaje Dragan, otvara vrata i oduševljeno saopštava da je napolju pao sneg. Svi se kao deca radujemo snegu. Izlazim napolje i pred sobom vidim potpuno drugačiji ambijent od onog jučerašnjeg. Sneg pokrio ulicu, šatore, tezge za prodaju suvenira, svemu dao neku svečanu odeću. Eto dok smo mi unutra boravili pored tople peći nismo ni slutili da napolju pada sneg. Dragan donosi osušenu balegu i loži peć, mi polako ustajemo a posle i naši domaćini. Ja, Dragana i Dragan odlazimo do baznog logora i vraćamo se nazad. Naša domaćica spremila za doručak neko pecivo u obliku debele palačinke. Jedemo samo ja i Joca. Pecivo ukusno, poput biskvita. Ne razmišljam o higijeni. Idem logikom -ako oni to jedu mogu i ja. Naš domaćin nam sipa čaj sa mlekom od jaka. Pijem i to, pa šta bude, ubeđena da iz ovih ruku ni otrov ne bi bio otrovan. Opraštamo se od naših dragih domaćina i krećemo dalje. Iza nas ostade Everest i jedan šator u kome uz toplu peć sedi stari Tibetanac i njegova mala unukica Kin Cang. Pozdrav

Radmila0604