Ko ceka taj i doceka - pilice:)

Namsteee...
Brzo, brzo osmeh kako to ide uz ovaj nepalski pozdrav. Trećeg dana našeg boravka u Nepalu tj. Katmanduu krenuli smo kako je bilo i planirano na treking. Ustali smo rano i taksijem pošli ka aerodromu kako bismo u 7 sati malim avionom (15 sedišta) nakon kratke vožnje od 40 minuta stigli do Lukle, naselja na oko 2800 m. nadmorske visine, odakle se kreće na treking. Ulice skoro puste. Ni traga od one dnevne i večernje gužve. Mi prepuni utisaka od prethodna dva dana. Meni je sve to bilo strano, nepoznato, privlačno i interesantno. Želela sam sve što dublje da doživim i da fotografišem. Tokom vožnje nizale su se slike od prethodnog dana: obred javnog spaljivanja u Pašupatiju, sveta reka Bagmati u koju se baca pepeo mrtvih, miris izgorenog ljudskog mesa, interesantni neobični likovi sadua među kojima sam pogledom nesvjesno i uzaludno tražila Sekinog brata, veličanstvena stupa Bodanat, zaneseno okretanje molitvenih mlinova... Mislila sam da će ovi utisci brzo da se slegnu, ali ne. Evo još uvek to traje u meni, kao jedan proces koji sa vremenske i prostorne distance daje pravu boju vidjenim prizorima i doživljenoj atmosveri. Naš avion je kasnio. Počela je da nas hvata nervoza i neizvesnost. Svi nekud odlaze i vraćaju se samo mi i jedan Nepalac sa tri kartona jaja u krili nigde. Počele su i naše pesimičke prognoze kako će se pre izleći pilići iz pomenutih jaja nego što naš avion poleti. Nepalac tome još doprinosi svojim brižnim odnosom prema jajima, povremeno prebacuje ruke u debelim rukavima jakne preko njih kao da hoće da ih ušuška u cilju postizanja adekvatne temperature za izleganje pilića. Posmatrajući sve to počeh da sažaljevam čoveka. Šta ako se pilići zaista izlegu? Pa on će morati da kupi avionske karte i za njih. 90 karata je previše, pa i da bude deo mućkova opet je mnogo. Srećom, krenusmo pre nego što se to dogodi, ali tog dana ne stigosmo na odredište ni iz dva pokušaja. Prvi avion je stigao do linije za poletanje i odgodio let zbog loših vremenskih uslova, dok je drugi nadomak Lukle, našeg odredišta, morao da se vrati iz istih razloga. Čekanje između ova dva leta proveli smo sedeći, neko i ležeći pored aerodromske piste. Nismo želeli da se vratimo u aerodromske prostorije. Posle onih 13 sati provedenih u zatvorenom prostoru delhijskog aerodroma i jutrošnjeg čekanja bila bi to neizdrživa kazna za nas. Neispavani, gladni, nervozni sedimo dok avioni rulaju pored nas. Odjednom Dragan viče: „Rado vadi ono pečeno pile što si spakovala jutros”. Zatečeno konstatovah da nisam ponela pečeno pile, odakle bih, a i oni našeg saputnika se još nisu izlegli. Sjetih se da imam u rancu kutiju sa voćem, brzo izvadih, nadje se tu i nekih grickalica, krenu zezanje i naš interesantan doručak na neobičnom mestu - uz samu aerodromsku pistu. Nastavak sledi...

Radmila0604