"Prolece na moje rame slece"

Čim smo napustili Zangpu (čini mi se da se tako zove kineski grad na granici Tibeta i Nepala) poceli smo da se uspinjemo po dosta pustom predelu. Postalo mi je jasno zašto su u prospektu za putovanje po Tibetu kao klauzuku „not included in price” stavili „ u slučaju odrona, samicete platiti nosace...” . Put je uzan, postoji opasnost od odrona kamenja, ali, pretpostavljam u neko doba godine kada padaju kise. Ubrzo smo pored puta vidjali veliki broj radnika koji su obavljali, za mene, neki Sizifov posao. Kopali su pored puta i nisam siguran da li su to stavljali vodovodne cevi ili su samo osiguravali put nekim temeljima za potporne zidove. Nisam bas ni bio mnogo znatizeljan jer mi nije bilo ni malo lepo da gledam gomilu ljudi koja radi mukotrpan posao, negde u dalekom bespucu, sa ne bas jasnom vizijom zasta se toliko muci. Plata? Ma ko to zna. Bilo je dosta i žena koje su skakutale tamo - amo po „gradilistima”. Uspon, uspon, i stigosmo do skoro 5000 metara visine (posli smo iz Tibeta na oko 2200 m). Prevoj iskicen tibetanskim molitvenim zastavicama i veliki broj mini stupa napravljenih od po nekoliko kamenica. Vetar duva sa svih strana, suncano je i prohladno, a na severozapadu velicanstveni vrh Shisha Pangma. To je jedini vrh iznad 8000 metara koji se nalazi na teritoriji Kine celom povrsinom i prvi uspon na vrh su izveli Kinezi 1964.godine. Video sam do sada mnogo fotografija tog vrha ali me je sada iznenadilo sto je ceo vrh prekriven snegom. Uobicajeno ga nema toliko mnogo. Znaci, bila je vlazna sezona. Vodic nam je rekao u kom pravcu je sveta planina Kailash, a mi smo krenuli na suprotnu stranu, ka putu za Lasu. Putovali smo još neko vreme, normalno, uz spalir radnika pored puta i dosli u jedno skromno mesto, Nilam. Skromno, nekoliko desetina kuca u dve tri ulice. Skromne kuce za skromne ljude. neskromne gradjevine za vojsku, policiju, državne sluzbenike. Verovatno i neka skola sa kosarkaskim terenom. Nisam mogao a da se ne setim svog pok. prijatelja Zorana Miletica koji mi je pricao kako je na expediciji 1999.godine igrao u Tibetu basket (bio je odličan kosarkas) sa Gruzijcima i Tibetancima na nekom terenu u Tibetu. Zbaci, to je to mesto. (Posle mi je i Jacimovic pricao da su i oni sada igrali na tom mestu basket i disali kao ribe na suvom). Tibetanci u mestu nisu bili mnogo druzeljubivi, deca su bila pomalo agresivno nastrojena (ništa strasno, al u odnosu na miroljubive Nepalce...) i tražila novac od nas. Sve u svemu, tmurno i depresivno mesto na velikoj visini, ne bas neki sjajni uslovi smestaja. Srećom da smo se aklimatizovali na trekingu u Nepalu (ništa nije slučajno) tako da nismo imali velikih problema sa zdravljem. prenocili smo, ujutru sam se probudio i kada sam shvatio koji je datum (6.maj) bez upozorenja sam zapevao Djurdjevdan je... Pa slava mi je. I Dragan je prijavio da je i njemu slava. Na dorucku u gostionici susreli smo srodne slovenske duse, Ruse i Jermene koji su krenuli ka Kailashu.

Zemun007