Bekstvo u san - Sasha

Sa 18 godina otisao sam u vojsku. Da mi država nije uzela pasos upravo iz tog razloga, možda me bivša Jugoslavija nikada vise nebi videla. Sa 16-17 godina gutao sam indisku filozofiju, i bio potpuno omadjijan jogom, vedama, bhagavadgitom,...ljudima,istorijom, kulturom, Tagorom... Zadnji dan vojne sluzbe, izleteo sam iz kasarne kao iz katapulta, trcao, okrecuci se da me slučajno neko nevrati nazad, i vrlo brzo, obreo se u Indiji.Pa onda u Nepalu.Godina 1977. Sva moja čula brujala su od nebrojenih senzacija, svetla i senki, cudesno lepe arhitekture, sanjive atmosvere, mirisa, ukusa, ... Bio je to narod i zemlja mojih snova, i osecanje neverovatne bliskosti, koje dopiru do same kostane srzi. U Indiji sam kupio svoju prvu flautu od bambusa, u Pashupatinatu oslobodio straha od smrti. Prvog jutra u hotelu Anapurna (Katmandu), na recepciji me je docekao... ko drugi nego Srbin.„Gde si bre Sasha? - cekam te već sat vremena da izadjes iz sobe!” Zaboravio sam mu ime, (ne pamtim imena) ali se secam da se predstavio kao savetnik za avionske letove (?), i zamolio da u povratku njegovoj ženi (koja živi u Novom Beogradu), ponesem neko pismo. Brzo smo se rastali, i ja uleteo u svoja pesacenja. Negde u sumrak, kroz prasinu i gomilu ljudi, probijao se vrlo skupi auto.I pravo prema meni! Ukocivsi ispred samih mojih nogu, iz njega izadje savetnik, i bukvalno me ugura u kola.„Vodim te na zurku!” Kola su se zaustavila ispred neke luksuzne vile, i posluga je smerno otvorila kapiju. Na stepenicama su nas docekali nekoliko mladih i lepih ljudi plave kose i ociju. Kasnije sam saznao da rade za neku severnoevropsku ambasadu. Vecera je bila kaljevska, i posle nje su nam na 16mm projektoru pustili film o Hilarijevoj ekspediciji na M.Everest. Zurka se zavrsila rano ujutro, savetnik me je ljubazno odvezao do mog hotela.Vise ga nikada nisam video. Probudio sam se, i video da se sobarica sprema za namestanje moje sobe. Brzo sam se obukao, izvinjavajuci se na kasnom budjenju i odjednom pogledao njeno prelepo lice.U trenutku sam se zaljubio, i na izlasku pruzio ruku.Prihvatila je moju ruku i sa iznenadjenjem sam osetio cvrst stisak i grubu kozu kao smirgla.Svet je zaista mali.Možda gresim, ali čini mi se da Zemunac i ja znamo istu osobu - Dipak.On je studirao gradjevinu u Beogradu, i ja sam jedno vreme imao veliko zadovoljstvo da se družim sa njim. Sa bivšom zenom i cerkom odlazio sam u njegovu malu studentsku sobicu, i on nam je kuvao Nepalska jela, ljuta i veoma ukusna. moja cerka ga je zvala Nipak, a on joj je sa osmehom odgovarao: „Ja sam ipak, Dipak!”
Već 16 godina sam u Engleskoj i odavno se spremam za povratak kuci. Nepal. Znam da je taj dan sada vrlo blizu.


*copy&paste sa foruma*