Pripitomljena divljina

Namasteee...
Sutradan smo prvim letom krenuli za Luklu. Promenili smo prethodnog dana avioprevoznika tako da je naš jučerašnji saputnik ostao na aerodromu brižno čuvajući svoj prtljag u vidu tri kartona jaja. Iznenadjeno smo konstatovali da se pilići još nisu izlegli i da je to, po svemu sudeći, duži proces. Putovanje ovim malim avionom beše pravi doživljaj. Prethodnog dana stjuardesa beše lijepa ali ova sadašnja bi bez dvoumljenja mogla da bude mis među stjuardesama. Majka priroda beše nesebična kad je nju stvarala. Savršenstvo u ženskom obličju. Praznik za svako oko. Isijavajući svojom lepotom posluži nas bonbonama i vatom za uši. Dvojica mladih pilota u otvorenoj pilotskoj kabini deluju samouvereno. Po Vladinoj preporuci svi smo seli na levu stranu jer se odatle bolje vide himalajski vrhovi. Dok letimo pažljivo posmatramo najpre panoramu Katmandua iz vazduha, a potom nestvarne prizore koje je priroda izvajala a čovek malo modifikovo i sebe pažljivo udenuo u njih. Surovi planinski reljef ispresecan brzim i čistim rekama. Reljef u koji su se utkale bezbrojne terase sa zelenim zasadima obradjenog zemljišta prethodno otetog marljivim radom ljudskih ruku od planinskih vrleti. Male kućice nepravilno razbacene po toj pripitomljenoj divljini. Nigde ni traga od puta, ali se svugde oseti prisustvo čoveka. Setih se naših pitomih predela na kojima već godinama, negde čak i decenijama niko ne živi, a ovde u ovom bespuću uporno pulsira ljudski život. Poražavajuće, bar za mene. Uskoro se pojavljuju snežni himalajski vrhovi. Ledeni, beli divovi promiču dok avion sigurno zalazi u planinski klanac iza koga se nalazi mali aerodrom i naše odredište. Pojavljuje se blagi strah vezan za neizvesnost sletanja na tom malom platou zvanom aerodrom Lukla. Bi mi jasno zašto smo se prethodnog dana nadomak njega morali vratiti. Manje nevreme ovde može da bude kobno za avione. Avion se nesmetano gotovo neprimetno spušta i zaustavlja. Izlazimo, osvrćemo se oko sebe. Pogled mi skrenu ka galami iza žice koja deli pistu i kratku strmu uličicu. Bezbroj natiskan ljudskih glava kao iz kaveza pokušava da skrene pažnju pridošlih trekera na sebe. Bi mi jasno da je u pitanju berza radne snage. Ponuda veća od potražnje pa se tako međusobno tiskaju pokušavajući pre konkurenata da sklope posao sadržan u nošenju stvari trekera. Tužan prizor. Prolazeći pored njih primetih koliko su loše obučeni i da je dosta njih bilo u japankama dok smo mi gazili pored njih u čvrstim, toplim gojzericam. Bio je to moj prvi kontakt sa Šerpasima, narodom čiji duh me kasnije fascinirao. Nakon kraće pauze za doručak sa dvojicom naših Šerpasa krenusmo na treking. Pozdrav do sutra.

Radmila0604