Vecera kod Kilroja

Namasteee.

Ovo je poznati nepalski pozdrav koji smo stalno koristili na trekingu pozdravljajući kako lokalno stanovništvo tako i strance. Stranaca u Katmanduu mnogo. Svi se sjajno uklapaju u živu atmosveru grada. Ne sretoh ni jedan namršten i nezadovoljan pogled, kao ni povišen ton. Uske uličice prepune života. Bez obzira na gužvu i metež sve skladno funkcioniše, reklo bi se po principu organizovanog haosa. Nigde nervoze i jurnjave. Šarenilo na sve strane. Bezbrojne male prodavnice sa raznovrsnom ponudom: ogrtači od pašmine, kašmirski džemperi, ručno štrikane kape, rukavice i čarape od jakove vune, poludrago kamenje, srebro, raznorazni suveniri, planinarska oprema, svila na metar... Ispred ljubazni prodavci koji nenametljivo pozivaju da udjete unutra. U početku sam oprezno ulazila poučena iskustvom iz Tunisa gde su prodavci veoma nametljivi i znaju da budu prilično neprijatni ukoliko ništa ne pazarite u njihovoj prodavnici. Ovi su drugačiji, sa osmehom vas dočekuju i ispraćaju bez obzira na kupovinu. Kupovina podrazumeva obavezno cenkanje koje nam se brzo pretvorilo u svojevrsnu zabavu. Dragana je tu bila sjajna, neprevazidjena. Ona je umela da obori cenu, da nasmeje i nas i prodavce. Kod našeg domaćina, Dipaka, imali smo prenoćište i doručak dok nas je Vlada vodio na večeru u restorane koje smo birali. Prvo veče, pošto nismo poznavali grad, na Vladin predlog otišli smo u jedan prijatan restoran čiji je vlasnik Irac koji se zaljubio u Nepal i jednu Nepalku, oženio se i ostao tu da živi. U restoranu prijatna domaća atmosfera, ljubazni i izuzetno spooori konobari, mi umorni od dugog putovanja, a i prilično gladni. Hrana beše odlična. Na kraju smo bili počašćeni od strane kuće irskom kafom i slikali se sa mladim veselim konobarima. Kad smo izišli na ulicu sačeka nas mrkli mrak. Ulično osvetljenje kao da ne funkcioniše. Oko ulaza se muvaju prodavci droge diskretno nudeći svoju robu. Ubrzo čusmo glasan razgovor na lijepom srpskom jeziku. Prosto nevjerovatno: u gluvo doba noći, u dalekom nepoznatom gradu, u mračnoj uličici naletiš na nekoliko svojih sunarodnika. Više nego prijatan susret. Radi se o nekoliko naših mladića koji su nakon posete Indiji došli i u Nepal. Nakon kratkog razgovora nas četvoro (Vlada je u međuvremenu otišao nešto da završi) krenusmo ka hotelu koji je bio u blizini, dve tri uličice odatle. Mi ka hotelu a hotela nigde. Bezbroj uličica koje sve liče jedna na drugu, prodavnice na osnovu kojih smo se tokom dana orjentisali pozatvarane kao i prodavnica peciva ispred ulaza u hotel. Prolazili smo više puta pored hotel ali ga ne prepoznadosmo. Bar da smo pili nešto žestoko pa da nam ne bude žao. Na kraju rešimo da uzmemo taksi tj. rikšu pretpostavljajući da bi vozač trebao da poznaje grad. Naletimo na nekog mladog vozača (ne verujem da je imao više od 13, 14 godina), objasnimo mu gde treba da nas odveze. Pošto u rikšu može da sedne samo dvoje, dogovorimo se da drugih dvoje idu iza pešice. Tako krenu naše noćno putovanje po bezbrojnim poluosvetljenim nepalskim uličicama. Rikša se klimata, naginje, prelaskom preko rupa imala sam utisak da se prevrće. Više puta pozavideh Joci i Dragani koji su iza trčali i iako oznojeni bar bili na sigurnom, na svojim nogama. A naš mladi vozač vozi li vozi. Povremeno se zaustavi da se konsultuje sa nekim od svojih kolega i samouvereno nastavlja dalje. Napuštamo uske uličice izlazeći na šire na osnovu čega zaključismo da se udaljavamo od hotela. Stigosmo do skretanja u jednu jako strmu ulicu. Jao majko mila gde ću život izgubiti prevrćući se naglavačke iz rikše u nekoj strmoglavoj ulici. Srećom na vreme smo sprečili da skrene. Tad je bilo potpuno jasno da osim što mi ne znamo da nađemo hotel nego da ne zna ni naš vozač. Promenili smo rikšu i ubrzo stigli pred hotel preneraženo konstatujući da smo tuda već prolazili. Našem mladom vozaču revoltirani što nije znao da nas doveze ne platismo ništa. On se nije bunio. Sutradan i narednih dana tražili smo ga među vozačima rikši u nameri da mu platimo. Nažalost, nismo ga našli. Eh, koliko sam se obradovala svom krevetu to veče.Više nego ikad. Pozdrav do sutra. Mojoj dragoj drugarici Dragani veliki pozdrav i da ne zaboravi našu lozinku „Južna Amerika”.

Radmila0604