Djurdjevdan na Tibetu

Dugo godina sanjani san o Tibetu prelaskom nepalsko-tibetanske tj. nepalsko-kineske granice postaje stvarnost, i kao što često biva stvarnost bude mnogo drugačija od sna, tim pre što je sam Tibet godinama bio zbog svoje nedostupnosti uvijen u veo tajni i mistike. Nilam i Tingri, gradovi u kojima smo proveli prva dva dana našeg boravka na Tibetu, doneli su razočarenje. Prvi; sumoran, siv sa neukusnim kineskim zdanjima u soc-realističkom stilu, preporučljiv za izbegavanje u širokom krugu. Jedino lepo što smo doživeli tokom našeg, na sreću, kratkog boravka u njemu je poznanstvo sa jednom manjom grupom Rusa koji su krenuli na Sv. planinu Kajlaš. Drugi; odbojan, negostoljubiv sa jednom ulicom duž koje su obostrano načičkane tibetanske kuće i po kojoj se uz lokalno stanovnišntvo kretalo bezbroj kučića njuškajući i razbacujući djubre. Depresivno, nema šta. Ovde se smeštamo u jedan pravougaoni objekat sa dvorištem iz koga se ulazi u sve sobe. Sobe sa dva gvozdena kreveta (jureći da zatvorim vrata pred jednom nasrtljivom mačkom razbila sam koleno od ivicu jednog), jednim stočićem i nekim umivaonikom, sa zidovima okrečenim u više jarkih boja, zemljanim podom prekrivenim nekom prostirkom, vratima ispod kojih je mogao da prođe bataljon miševa, bile su više nego skromne. Zajednički toalet je za totalno izbegavanje. Laknu mi kad videh da postoji česma u dvorištu kao i kapija na ulasku. Gde dođosmo? Zar je ovo moj dugogodišnji san? Kako osmisliti čitavo popodne. Pitam se: kako li se osećaju Vlada i Dragan kojima je danas slava, Đurđevdan. Razmišljam: od nas petoro njima dvojici danas slava, ispada da skoro pola nas slavi Đurđevdan, još ako se tome doda da sam ja pravoslavni ateista, ispade i više od pola. E, pa to sad mora da se proslavi. Ali sa čim? U ovoj nedođiji nema prodavnice. Ma ima da slavimo pa sa čim bilo. Sjetih se da smo poneli određene zalihe hrane, uglavnom konzerve. Izvadićemo iz ranca sve što je za jelo i napraviti zajednički slavski ručak. Divota božja; slavićemo pravoslavnu slavu na budističkom Tibetu, sa hranom iz planinarskog ranca, onako neplanirano i to u ovom neobičnom okruženju. Ludo, nema šta. Kao poručen, u naše dvorište dolazi Tibetanac sa kanticom u kojoj se praćaka nekoliko riba sa namerom da ih proda nekom od turista. Dragan bez dvoumljenja kupuje misleći da će osoblje restorana pristati da ih očisti i ispeče, što se kasnije ispostavilo kao pogrešno, jer kako smo zaključili, oni uopšte ne jedu ribu tako da ne znaju ni da je čiste i spremaju. Prodavac otišao, ribe se praćakaju, mi ih tužno i beznadežno gledamo ne znajući šta da uradimo sa njima. U celoj toj nedoumici Joca i Dragan zasukuju rukave i kreću da čiste ribu pored česme. Jedan čisti drugi pere. Brzo stiže i publika. Gledaju, kikoću se, u strahu odskaču kad se neka riba praćakne. Lokalne mačke se časte iznutricama i glavama. Kad su završili čišćenje ubediše osoblje restorana da im omogući tj. pozajmi posudu za prženje i malo prostora na šporetu i tako se na našoj slavskoj trpezi nađe i sveže ispečena riba. Ispred moje i Draganine sobe iznesosmo stočić, spojismo sa stočićem iz druge sobe koja se nalazila na suprotnoj strani dvorišta, postavismo trpezu na kojoj se na kraju nadje svašta: tunjevina, dve vrste kačkavalja, maslinke, sveži krastavac i luk, kikiriki, suvo grožđe, indijski kolač sličan alvi ... i pomenuta riba ukusom slična pastrmki. Nedostajalo je samo vino. E ...e... da sam znala za Đurđevdan prvo što bih spakovala u ranac bila bi flaša dobrog vina. U buduće, uvek u rancu ima da nosim flašu vina. Što je sigurno, sigurno.

Radmila0604