Pticije svetiliste

Dakle, Tingri je na neki način bio mesto za zaborav, ne racunajuci predivan pogled na Himalaje. Takođe smo mogli da vidimo Tibetance koji su na svojim malim konjima jurili po bespucima i ka svojim domovima. Nikako ne mogu da dam odgovor na pitanje kako oni tamo žive, kako prezivljavaju surove uslove, nemastinu, nedostatak hrane, drveca i sl... Trave ima jako malo, kažu da sve zazeleni u julu i avgustu, al to je samo 2 meseca godisnje. Sutradan ujutru smo krenuli ka Himalajima. Put je vodio na jug i odmah smo se odvojili od glavnog koji je vodio ka bazi Cho Oyu-a. To je deo starog karavanskog puta u Nepal preko prevoja Nangpa La kojim i danas prolaze kolone teško natovarenih jakova koji nose so, vunu, tepihe.. na jug, u zamenu za ono sto je potrebno ljudima na tibetanskoj strani Himalaja. Kada predje granicu, put vodi do Namce Bazara. Odmah sam se setio 15 žena izbeglica koje smo susreli ispod Namchea nepunuh 7 dana ranije. Sigurno su prošle ovim prevojem. Popeli smo se na sedlo Pang La, 5200 m, a zatim usli u novu dolinu gde tece reka Dzakar Chu. Prelazili smo je nekoliko puta. Uzput smo videli nekoliko naseobina Tibetanaca i pitao sam se šta ih natera tako daleko od svih puteva da ovde žive. A znao sam da su otisli čak i dalje, do Rongbuka i do samog zida Himalaja. Kada smo se prikljicili na jedan bolji put i kada smo videli stubove za snbdevanje elektricnom energijom, znali smo da ćemo uskoro stici do Rongbuka gde je istoimeni manastir, lednik i gde je ulaz za Mont Everest. Trideset kilometara od Everesta, na visini 5200 metara, lezi najusamljeniji i najvisi manastir na svetu - Rongbuk. Zovu ga i Chamalung - Pticije svetiliste. U toj dolini mirno žive sve zivotinje i niko ne sme da ih dira, jer su u njima naseljene duse umrlih. Manastir lezi na malom proplanku, na levoj strani ulaza u Rongbuk. Veliki kupolasti chorten, sa severnom stenom Everesta u pozadini, govori o povezanosti tog manastira sa najvisim vrhom sveta. Da li su Tibetanci znali da je ta planina najvisa? Legende govore da je manastir izgradjen pre 2000 godina. Od danasnjeg izgleda manastira Rongbuk može se naslutiti nekadasnja njegova velicina i vaznost. Pokusavao sam da se setim fotografija i snimaka koje su nacinili Englezi tokom expedicija Mallorya od 1921. do 1924.godine. Polozaj na kraju sveta nije obeshrabrio Kineze da za vreme kulturne revolucije dovuku svoje topove preko celog Tibeta i da razore sveto kmesto. Pored manastira je sagradjena i neka velika državna zgrada u kojoj je verovatno smestena neka institucija ali nas to nije ni malo interesovalo, toj gradjevini nije tu mesto. Kao ni satelitskoj anteni i delovima automobila u dvoristu manastira. Dva bitna simbola manastira, veliki chorten i glavni hram, ipak su delimicno preziveli izivljavanje. Sto bi i mi rekli posle bombardovanja 1999, „Ima Boga”. Manastir je preziveo teska vremena i obnovljen je. Iz početka pritajeno od vlasti, a u poslednje vreme i uz njeno dopustenje, tibetanski gradjevinari i umetnici bez naknade i u teskim uslovima mu postepeno vracaju prvobitni izgled i sjaj. To smo kasnije videli i u ostalim mestima na putu za Lasu. Samo ne pominjite sadasnjeg dalaj Lamu i ne pokazujte njegove fotografije, cutite i biće vam dopusteno da renovirate manastire, koji će ionako koristiti kineskom turizmu. Po savetu naseg tibetanskog vodica, nismo ostali u manastiru da prenocimo, već smo otisli nekoliko stotina metara dalje do pravog satorskog naselja sa obe strane puta ka baznom kampu. Veliki satori, kao sobe, bili su nam primamljiviji od mracnih i zapustenih soba.

Zemun007